Енглеска од 1815. до 1848. године

Победа европске коалиције над Наполеоном 1815. године означила је крај једног периода у источној Европи а највеће користи од оваквог исхода имала је Енглеска која је и била главни организатор свих седам европских коалиција у рату са Француском. Тиме је Енглеска успоставила своју трговачко-индустријску премоћ у Европи. Но и поред тога економско стање у Енглеској било је веома тешко. Наиме, Енглеска је, учествујући у рату имала огромне трошкове и пред 1815. годину њен дуг попео се на око 800 милиона фунти стерлинга. Ратом су се, разуме се, обогатиле владајуће класе, тј. крупни финансијери и земљопоседници. Са друге сртане, да би умањила дуг, влада је повећала порезе који су оптерећивали првенствено радни слој становништва. Упоредо са тим изражава се све веће незадовољство постојећим стањем и све су учесталији захтеви за извођењем демократских реформи. Те законе артикулишу познати јавни и културни радници тог времена а свакако један од најпознатијих је Вилијам Кобет који 1816. године почиње са издавањем листа ''Политички регистар''. Он побољшање положаја маса види у реформисању енглеског државног уређења, јер, како је истицао, парламент и влада налазе се у рукама малог броја људи који власт користе за своје богаћење. Међутим, Кобет није отишао даље од декларативног изјашњавања и није био за оштрије методе борбе позивајући масе да се мирним средствима боре за постизање свог циља.
Иначе 1816. година је веома бурна у историји Енглеске јер, између осталог, долази до иступања Лудита, где су његови протагонисти масовно отпуштање радника објашњавали појавом машина. Осим Кобета појављују се и други идеолози који на свој начин објашњавају кризу енглеског друштва и препоручују методе борбе за побољшање положаја широких слојева становништва. Прихватајући учење француских предреволуционарних идеолога, Сен Симона и других, и у Енглеској се појављују социјалистичке идеје, углавном и највећим делом у личности Роберта Овена (1771-1858). 1800. године Овен је постао сувласник и управник текстилне фабрике у Њу Ланарку. Као изузетно честит и осећајан ставио је себи у задатак да побољша положај својих радника. Као први потез смањио је радни дан на 10 и по часова, уз забрану рада деци млађој од десет година. Осим тога, повећао је плате радницима, отворио школе, заједничке кухиње и увео пензије за случај болести и старости. Овакви потези су имали великог одјека у Европи, чак је његова фабрика почела да се посећује. Поврх свега 1815. године, Овен је почео агитацију са циљем да оно што је он увео у фабрици добије законску форму. Наравно, његова агитација је наишла на жесток отпор осталих фабриканата јер су се захтеви радника преносили. Наравно, парламент је ово одбио. Осим тога, у борби против незапослених, Овен је предлагао образовање земљорадничких и индустријских колонија које би се заснивале на колективном раду свих чланова заједнице. Своје идеје хтео је да спроведе и ван граница Енглеске те је 1824. године отишао у Северну Америку и у држави Индијани купио земљиште и основао комунистичку заједницу ''Нова хармонија'' која се брзо распала. Као и сви социјал-утописти и Овен је веровао да се положај радника може побољшати мирним методима борбе. Своје наде он је наивно полагао у свест имућних класа па се чак обраћао са својим пројектима Светој алијанси, привременој влади Енглеске, краљици Викторији, али без резултата.
Индустријска криза која је захватила Енглеску 1836. додатно је погоршала положај радних маса у Енглеској, и због тога њихова борба добија на жестини, постаје масовна, оличена у чартистичком покрету. Наиме, 1835. године у Енглеској је отпочео масовни покрет за изборну реформу. Јуна 1836. године група радника и занатлија основала је лондонско удружење радника на чијем се челу налазио Ловет који ће за читаво време постојања и деловања чартистичког покрета бити једна од главних личности. Први резултати овог удружења већ су видљиви почетком 1837. године када је са великог радничког митинга упућена петиција парламенту која је углавном садржавала захтеве за увођење општег бирачког права, одржавање избора једном годишње, укидање имовинског цензуса за посланичке кандидате… 8. маја 1838. године била је објављена народна повеља ''Чартер'' по чему је и читав покрет назван.
Осим лондонског удружења радника, активно учешће у покрету узели су и фабрички радници на северу Енглеске. Наиме, у Лидсу је организован тзв. Велики северни савез чији је руководилац био адвокат О’Конор, уредник тада веома популарног листа ''Северна звезда''. Појавом и укључењем Великог северног савеза у покрет, значило је, уствари, појављивање различитих струја у чартистичком покрету које ће постојати за читаво време његовог постојања. Ове струје ће пропагирати и разлучити методе борбе. Од самог почетка чартистички покрет је добио масовни карактер. Захватио је читаву Енглеску, а о његовој масовности довољно говоре подаци да се на многобројним митинзима окупљаало 40 до 100 хиљада људи. Борбени карактер покрета изазвао је велику узнемиреност у владиним круговима где су 12. децембра 1838. године били забрањени, нарочито ноћни митинзи.
Своју добру организацију покрет је потврдио и сазивањем I конгреса под називом ''Свеопшти конвент'', фебруара 1839. године у Лондону. Предводила су га 53 делегата али је његов социјални састав био шаролик од судија, адвоката, лекара и неколико радника. За секретара изабран је Ловет. На самом конвенту су се испољиле разлике по питању борбе и тактике. Ускоро су се издвојиле две струје тј. странка моралне силе и странка физичке силе. Присталице прве странке признавале су само мирне легалне методе борбе за повељу, пропаганда преко штампе, организацију радничких митинга. На челу је стајао Ловет. На другој страни, насупрот томе, присталице странке физичке силе, захтевале су примену свих средстава борбе, чак и општег штрајка и оружаних сукоба у случају да парламент одбије повељу. Ову струју предводио је О’Конор а истицали су се још О’Брајан и Гарни. Наравно да је парламент за редом одбијао петиције обилато користећи нејединство у самом покрету па је он почетком 40-их година доживео известан пад. Међутим, нова индустијска криза 1841-1842. довела је до јачања покрета а може се рећи да је 1842. година представљала врхунац његовог успона. Пре тога покрет се ослободио највећег броја оних који су својим деловањем слабили покрет. Главни центар покрета постаје Манчестер, најразвијенији индустријски центар у тадашњој Енглеској. У њему је 1840. године основано национално удружење чартиста са врло чврстом организацијом која је имала извршни комитет, месне секције. За кратко време број чланова се попео на 40 хиљада и може се рећи да је то била прва радничка партија у источној Енглеској. Услов за учлањење био је усвајање програма и принципа чартизма. Нејединство покрета огледа се и у оснивању свеопштег савеза борбе за потпуно изборно право 1842. и оно је требало да послужи као противтежа националном удружењу чартиста, у шта су у великој мери били умешани буржоаски радикали.

У периоду успона покрета априла 1842. године отворен је II конвент и парламенту је већ почетком маја упућена петиција са преко 3.300.000 потписа. У петицији је посебно наглашен тежак положај радних маса, дужина радног времена, висина надница, захтев за укидање монопола буржоазије и нарочито је подвучен захтев да се раскине унија између Енглеске и Ирске. И ова петиција је била одбијена. Тада су чартисти посегли за штрајковима организованим у читавој Енглеској на шта је влада одговорила репресалијама.
У марту 1843. године, након хапшења, организовано је суђење О’Конору и његовим сарадницима а постепено побољшање економских прилика у Енглеској довело је до опадања чартистичког покрета у Енглеској. Нови успон чартизам доживљава 1848. године након велике економске кризе и почетка револуције у Француској и другим европским земљама. Поново је отпочело прикупљање потписа за нову петицију. 3. априла 1848. године у Лондону је одржан III чартистички конвент и парламенту је већ 10. априла предата нова петиција са преко 5 милиона потписа. Реакција владе била је правовремена и око 150.000 војника и наоружаних добровољаца спречили су раднике на још масовније окупљање. Овај неуспех представља тежак ударац чартизму и мало након тога растурио се и конвент. Организована су многа хапшења истакнутих вођа чартиста и покрет је неповратно почео да слаби. Револуција 1848. представља заправо и крај чартистичког покрета који је свакако обележио једну епоху у историји Енглеске.
С друге стране национално-ослободилачки покрет у Ирској снажно јача и присталице укидања уније са Енглеском су све гласније. Своје захтеве истицали су преко организације ''Млада Ирска''. Од 1845. до 1847. године у Ирској је владала страховита глад од чега је умрло преко 300.000 људи. Масовно је исељавање у Америку и у периоду од 1841. до 1851. године, становништво Ирске смањило се са 8 на 6,5 милиона. Ирски патриоти су 1847. образовали тзв. ''Ирску конфедерацију'' која је себи ставила у задатак борбу за потпуну независност Ирске. Фебруарска револуција у Француској 1848. подстакла је ирске револуционаре за даљу борбу за независност, али страховите репресалије Енглеске угушиле су ирски покрет у зачетку. Из борбе против чартистичког покрета и ирских револуција, Енглеска излази оснажена а значајно се увећавају њени колонијални поседи те ће за дуже време бити главни фактор политике и привреде у свету.