XVI век карактерише колонијалну превласт Шпаније и Португалије и у овом периоду ове две државе видимо као најјаче колонијалне силе света. Међутим, такав однос снага се мења након Низоземске револуције крајем XVI века. Заправо, овај догађај је заувек поткопао шпанску премоћ на мору јер је Утрехтским споразумом Шпанија изгубила скоро све европске поседе. Међутим, она је и даље имала велики број колонија, нарочито у Америци, почевши од Северне, Средње и Јужне Америке.
Португалија, као друга велика колонијална сила имала је значајан број колонија. У првом реду, у Јужној Америци - Бразил, затим у Африци, на Индијском потконтиненту, кинески Макао који је изгубила само пре неколико година.
Крај XVII и почетак XVIII века карактерише повећање економске и колонијалне моћи тзв. уједињених провинција тј. Низоземске која постаје светска лука, а о њеној (холандској) финансијској моћи довољно говоре подаци да је амстердамска банка, основана почетком XVII века (1609), финансирала многе државе.
За примат у светској трговини боре се Енглеска и Француска које ће у XVIII веку дефинитивно срушити колонијалну моћ Шпаније, Португалије, Низоземске и Холандије и преузети вођство у светској политици и економији. Француска је још у XVII веку заузела огромне поседе у Северној Америци - Канаду и Луизијану и започела освајање територија у Индији. У Европи је имала низ мањих поседа и крајем XVII века, тј. за владавине Луја XIV била је на врхунцу моћи. Њен положај се изменио након Буржоаске револуције у Енглеској када су отклоњене све баријере капиталистичком развитку након што је Енглеска задала одлучујући ударац Низоземској. Она, током читавог XVIII века води низ дугогодишњих ратова са Француском. Након огромних губитака у Седмогодишњем рату са Француском (1756-1763), Енглеска преотима француске колоније у Индији и осваја готово све поседе у Северној Америци. Разлоге пораза Француске у колонијама углавном треба тражити у слабој насељености француских колонија и разбацаности француских гарнизона што је слабило могућност одбране (у Француској - 80000, у Енглеској - 2 000 000 становника. Уједињено Краљевство или Велика Британија састојало се од Велса, Шкотске (присаједињена 1607) и Ирске. Већи део ирских територија заузели су енглески лордови, мада се она и даље сматрала самосталном државом јер је до 1800. имала свој парламент, али је краљ Енглеске, Велса и Шкотске истовремено био и краљ Ирске. У Европи је имала мање територије, као што је Хановер. Године 1704. Енглези су заузели шпанско утврђење Гибралтар чиме је, скоро у потпуности, заведена контрола уласка у Средоземно Море. У Америци је поседовала Канаду, у Африци Гамбију и обалу Сијера Леоне, а од 80-их година XVIII века и огромне поседе у Аустралији.
Види се да је своје поседе углавном ширила на рачун шпанских и низоземских колонија. Средња Европа, пред револуцију, пружала је углавном слику распарчаних територија. Тек од почетка XVII века међу државама средње Европе издвајају се Хабзбуршка монархија и Пруска (две немачке државе), које постају значајни фактори у међудржавној политици. Борба између ове две немачке државе за превласт у добијању улоге пијемонта (ујединитеља) немачких државица трајаће скоро читав век. Наиме, после битке код Садове 1866. и пораза Аустрије, Пруска дефинитивно преузима водећу улогу у уједињењу немачких земаља и након француско-пруског рата 1871. уједињује све немачке територије осим Аустрије.
Када је Италија у питању (јужна Европа), њу карактерише расцепканост. Постоје две независне републике, Ђенова и Млетачка република (Венеција), затим војводство Парма и Тоскана које се налазе под влашћу Аустрије. На југу -Напуљска краљевина и Сицилија налазе се под влашћу шпанских Бурбона. Ове две чине краљевину Сицилију. У Средњој Италији налазила се црквена област, с престоницом у Риму (данас Ватикан), коме је један део био у Француској (Авињон).
Швајцарска се састојала од тринаест самосталних кантона, док су Женева и Валис сматрани савезним деловима швајцарских република. Швајцарска територија се није мењала. Бечки конгрес из 1814-1815. године, након пораза Наполеона Бонапарте, доделио јој је вечиту неутралност (задржала је до данас). У Средоземном мору важна стратегијска тачка постало је острво Малта, којим су још 1413. владали ритери реда Јована Јерусалимског. Малта је требало да представља стражу и предстражу за спречавање муслиманског продора са истока и у борби против пирата из Алжира и Туниса.
Велику улогу у међународној политици крајем XVIII века имала је Руска царевина, која је располагала огромном војском. Њој су у ово време присаједињене Естонија, део шведске територије, затим пољске и белоруске области, територије на Кавказу са јаким утврђењима - Азов и Керч, 80-их година припада јој полуострво Крим (у Црном Мору) и северна обала Кубана које су освојене 1783. године од Татара. Огромну територију у Европи заузимала је Пољска која се састојала из краљевине Пољске, велике кнежевине Литве (Литваније) и дела Украјине на десној обали Дњепра.
Скандинавске земље, Шведска и Данска са Норвешком као и Отоманска царевина у XVII а поготову у XVIII веку губе свој ранији значај. Још од XVI века Норвешка се налазила под Данском којој су припадали острво Исланд и приобални делови Гренланда. Шведској је припадао део Помераније. У XVIII и XIX веку, значајни делови њене територије припашће Русији. Турска је након низа ратова принуђена да уступи Русији поседе на обалама Црног Мора, а по Карловачком миру изгубила је и Угарску која припада Хабзбуршкој монархији. И поред тога у погледу територије Турска је представљала значајну државу. У њеном саставу налазе се Анадолија, Сирија, Курдистан, Турска, Јерменија, затим Месопотамија, Ирак, острво Кипар. Као вазалне државе царевине сматрале су се Египат, Триполис (данашња Либија), Тунис и Алжир, дакле читава Северна Африка.
Што се тиче политичког уређења европских држава већина има апсолутистичко уређење, као Француска, Пруска, Аустрија, Русија, Шпанија, Португалија и друге. Неке су биле аристократске републике и у њима су владале богате трговачке чувене племићке породице, као у Венецији, Млетачкој, Низоземској. Наравно да ове републике нису припадале типу савремених буржоаско-демократских република у којима би власт припадала оној политичкој партији која је победила на изборима. Наиме, у Низоземској, Млетачкој и Ђеновској републици било је на власти сталешко уређење. Буржоаска монархија учвршћује се у Европи тек након победе револуције у Енглеској у којој је постојао парламент са два дома којима је углавном припадала законодавна власт. Готово у свим европским земљама водила се жестока борба. На једној страни је оснажена буржоазија која има економску моћ али нема власт. На другој страни, племићка аристократија која, иако економски скоро сасвим потпуно пропала, на основу наследног права управља земљом. То је био основни разлог због чега ће се водити борба за власт између различитих класа. Крајем XVIII века, у низу европских земаља чине се покушаји извођења реформи. Тако, у Француској 1774. године познате су тзв. ''Тиргоове реформе'' које су биле кратког века и без неких ефеката. У Аустрији се чине покушаји да се олакша положај сељака од времена Марије Терезије, касније од Јозефа II. Слична је ситуација у Шпанији, Португалији и Данској. Међутим, оно што карактерише све реформе је то да су оне биле половичне јер су углавном спровођене силом царске власти. Разуме се да су изазвале велико противљење племства и свештенства које би успешним спровођењем реформи изгубиле власт. Тако је у читавој Европи, до пред револуцију из 1789. задржано апсолутистичко феудално уређење.
И у привредном животу европских земаља није било значајнијих промена у периоду од XVI до XVIII века када својом привредном моћи почињу да се истичу Француска и Енглеска. Победом француске буржоаске револуције која је имала снажног одјека у Европи дефинитивно се разарају феудални односи и Европа креће путем капиталистичког развитка. Све је то допринело и суровој експлоатацији колонијалних поседа који су представљали сировинску базу развоју индустрије у европским земљама.
На Далеком Истоку доминантну улогу имају Кина и Јапан које имају јако слабе везе са европским државама и Америком. Те везе постају интензивније тек након извођења буржоаских реформи у Јапану 60-их година XIX века, након победе револуције под називом ''Меј Чи''.
И поред свега, крајем XVIII века, на светској политичкој карти било је доста територија, места на свим континентима која нису била позната Европљанима.
Prijem