Politicke stranke

Demokratska Stranka ( s. Demokratska stranka, e. Democratic Party, f. Party democratique, n. Democratische Partei) je bila jedna od uticajnijih gradjanskih politickih stranaka Kraljevine Jugoslavije, politicka formacija ekonomski slabijih slojeva burzoazije u Srbiji i u Bosni i malog broja krupne burzoazije u Hrvatskoj. Formirana je kao protivteza Radikalnoj stranci 15. februara 1919.godine u Sarajevu od jednog dela srpsko-hrvatske koalicije sa S. Pribicevicem na celu,politickih grupa iz Slovenije (Zerjav,Kramer) i Bosne ( ranije Kociceve grupe) kao drzavotvorna stranka demokrata Srba,Hrvata i Slovenaca. Maja 1919. godine fuzijom ove stranke sa srpskim gradjanskim strankama: Samostalnom radikalnom, Naprednjackom i Liberalnom i ulaskom u nju nekih elemenata iz bivse Jugoslovenske demokratske lige i nekih poslanika iz Crne Gore i Makedonije, stvorena je Demokratska zajednica ( od donosenja statuta 1920. godine, Demokratska stranka) s Lj. Davidovicem na celu. Prema svom programu,deklaralisala se za integralno jugoslovenstvo i zalagala za kruti centralizam u upravljanju drzavom. Predstavljala je jedan od stubova centralistickog burzoaskog politickog sistema Kraljevine Jugoslavije. Na vlasti je od avgusta 1919. do februara 1920. zajedno sa socijaldemokratama. Od maja do kraja 1920. je u koncentracionim vladama vecine burzoaskih stranaka koje su donele Obznanu protiv komunista. Od pocetka 1921. do kraja 1922. je u koaliciji s radikalima (donosenje Vidovdanskog ustava). Njeni predstavnici u vladi su bili inicijatori donosenja Zakona o zastiti drzave uperenog protiv KPJ. Od 1923. je u opoziciji. Za vreme sestojanuarske diktature osipaju se redovi DS-a prilazenjem nekih njenih clanova rezimu ( grupa Marinkovic, Kumanudi, Timotijevic). Prema sporazumu Cvetkovic – Macek vodjstvo DS-a zauzima negativan stav isticuci da se obrazovanjem Banovine Hrvatske ugrozava srpska nacije i trazi da se stvori srpska jedinica koja bi obuhvatila sve krajeve istocno od Banovine Hrvatske. Vrlo aktivna u srpskom kulturnom klubu u agitaciji pod parolom ,,Srbi na okup``,ucestvovala je u pucistickoj vladi generala Simovica i,posle kapitulacije , u emigrantskim vladama u Londonu.

KPJ (do 1941.)

- aprila 1919. u Beogradu, na kongresu ujedinjenja, nastala je SRPJ(k) ujednjenjem raznih opcija socijaldemkrata kr.SHS,radničke partije i nekih komunista (npr.’’Pelagić).
SRPJ(k) se izjasnila za revolucionarno preuzimanje vlasti (po ugledu na ruske boljševike) i pristupanje III Intrnacionali (tj.Kominterni).
Iako se SRPJ(k) opredelila za revolucinarni tip delovanja ona je u suštini bila parlamentarna stranka; te je na oštinskim izborima 1919. osvojila neke gradske opštine Beogrda, Zagreba, Niša,Skoplja a na izborima za Ustavotvornu skupštinu osvojila je 59 mandata i poslata treća partija po jačini.
- juna 1920 g. održan je II Kongres u Vukovaru na kome komunisti odnose prevagu (u odnosu na socijaldemokrate) te stranka menja ime u KPJ. Tada su usvojen osnovni program (revolucija, diktatura proletraijata, sovjetska republika Jugoslavija i partija postaje strogo centralizovana.
- 20.dec.1920. doneta je Obznana → (vidi Državno pravni provizorijum)
Pašić je dolazak na mesto predsednika vlade uslovio obračunom sa komunistima te je tako 20.dec.1920. doneta ’’Obzanana’’ u režiji ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića a uz znanje i asistenciju N.Pašića. Donošenjeg samog akta (Obznane) vlada je obrazložila – pripremama komunista na revolucionarni prevrat; a u stvari, vlada je želela da slomi moć komunista jer su na izborima postali treća stranka po jačini. Obzanana je i dala rezultate te su komunisti osetno oslabili te bili u ilegali sve do 1941 g. jer je vlada Obznanom zabranila svaki vid komunističke propagande, organizaciju i novine. A kada je Alija Alijagić,21.jula 1921., izvršio neuspeli atentat na tvorca Obznane Milorada Draškića, Narodna skupština je, pozivajući se na Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi, poništila komunističke mandate i zabranila rad komunističke partije.

- 1924 g. Kominterna, na svom V Kongresu, zauzima stav da je kr.SHS ’’Versajska tvorevina’’ i da su Srbi u kr.SHS hegemoni i da tlače ostale narode te da je treba razbiti; ovaj stav bezpogovorno je prihvatila i KPJ. (nap: većina rukovodstva KPJ je bilo van zemlje a KPJ je bila članica Kominterne pa zato i ne čudi ovo bezpogovorno prihvatanje)
nap: na Splitskom plenumu 1935 g. KPJ menja ovu odluku i prihvata očuvanje YU.
- 1928 g. Kominterna je imenovala privremeni Politbiro CK KPJ (jer je u KPJ vladala borba za vlast što je Kominterna osudila te ovako i reagovala), koji je sazvao IV Kongres u Drezdenu a na njemu su prihvaćene odluke VI Kongresa Kominterne u Moskvi 1928 da se ’’bliži kriza kapitalizma i da treba dići revoluciju’’.

Shodno ovoj odluci IV Kongresa KPJ u Drezdenu, KPJ je pozvala narod na ustanak 1929 g. (za vreme šestojanuarske diktature) ali odziv je bio slab. Situaciju je iskoristio kralj Aleksandar da rasturi KPJ – ubijen sekretar Đuro Đaković, organizacija partije je razbijena a CK KPJ je 1930 g. napustio zamlju i otišao u Beč.
- nakon ubistva Đure Đakovića, za generalnog sekretara biva izabran Milan Gorkić (pravo ime Josip Čižinski) koji će 1937 g. stradati u Staljinovim čistkama u Moskvi te ga zamenjuje Josip Broz.
- Broz u KPJ -
- 1934 g. Broz je postao član Politbiroa CK KPJ u Beču a 1935 g. on prisustvuje,kao Vlater sa delegacijom KPJ, na VII Kongresu Kominterne.
- 1937 g. Broz je kao OTO izabran za gen.sek. KPJ u Parizu pa potom, bez znanja i dopuštenja Kominterne, odlazi u YU da osigura vođenje partijom i formira privremeno rukovodstvo KPJ u zemlji. Krajem 1938 g. gen.sek. Kominterne Georgi Dimitrov je potvrdio Brozov izbor za gen.sek. KPJ i njegovu organizacionu šemu KPJ u YU. (Znači Broz je 1937 g. izabran za gen.sek.KPJ ali bez znanja Kominterne, potom je otišao u YU da osigura svoju poziciju u zemlji pa potom 1938. odlazi u Moksvu gde denuncira svoje drugove, izražava bezpogovornu privrženost Staljinu i Kominterni, uspeva da osigura opstanak KPJ (jer je Kominterna,nakon Gorkićeve eliminacije, htela da eliminiše i KPJ) te krajem 1938. uspeva da izdejstvuje podršku Georgi Dimitrova za gen.sek.KPJ).
- dobivši podršku G.Dimitrova, Broz je formirao CK KPJ 1938. u zemlji i stao mu na čelo a na V Zemljskoj konferenciji KPJ u Dubravi kod Zagreba 1940., Broz je opet izabran za gen.sek. KPJ.
- aprilski rat je zatekao Broza u Zegrebu → CK KPJ je osudio formiranje NDH, odlučio da se pruži otpor agresorima i da se formira Vojni komitet na čelu sa Brozom.
- 1.maja Broz je, u proglasu CK KPJ, pozvao narod na otpor okupatoru a 8.maja je prešao iz Zagreba u Beograd.
- Sve do nemačkog napada na SSSR 22.juna 1941. KPJ je deklarativno bila za ustanak na oružje ali ne i konkretno; no kada se desio napad Nemaca na SSSR, KPJ je odlučio da digne ustanak; počelo je formiranje Narodnih odreda a Vojni Komitet je preimenovan u Glavni štab NOPOJ na čelu sa Brozom. Kada je Ž.J.-Španac 7.jula ubio dva srpska žandarma, KPJ je to iskoristila te je taj datum proglasila kao početak ustanka u Srbiji (početak komunističkog ustanka).

Narodna radikalna stranka ( s. Narodna radikalna stranka, e. People`s Radical Party,f. Parti radical populaire, n. Radikale Volkspartei) je najneposredniji politicki izraz razvitka srpskog gradjanskog drustva, od prvih njenih pocetaka pod Obrenovicima do faze njenog raspadanja pred drugi svetski rat. Pravim osnivacem stranke treba smatrati Adama Bogosavljevica , ciji je uproscen program gradjanske demokratije i lokalne samouprave bio razumljiv seljacima i sitnoj burzoazije po varosicama. U spoljna politickom pogledu ,,ljudi nove nauke`` naginjali su Rusiji. Stranka je obrazovana 1881. godine; Glavni njen ideolog i organizator u to vreme bio je novinar Pera Todorovic. U timockoj buni ,koja je izbila 1883., u istocnoj Srbiji zbog narodnog nezadovoljstva a neposredno zbog oduzimanja oruzja od naroda, radikali su igrali glavnu ulogu. Posle ugusene bune,radikalske vodje su bacene u tamnicu , ali su iz nje pustene posle izgubljenog rata sa Bugarskom. Posle ovoga, oportunisticki deo stranke usao je u fuzionisticku vladu sa Liberalnom strankom,a drugi deo je ostao u opoziciji. Vodja druge frakcije postao je Nikola Pasic,koji je punu reputaciju stekao za vreme rezima Aleksandra Obrenovica. Radikali vode ratove od 1912. Do 1918. Posle 1918. Radikali su svim rezimima davali garniture svojih ljudi,koji su . bez izuzetaka, stalno bili na vlasti. Nikola Pasic je u Jugoslaviji video prosirenu Srbiju,kao i mnogi drugi Radikali. Jedini od radikala,Stojan Protic je zastupao shvatanja o decentralizovanoj drzavi , ali je otpao od stranke.