FNRJ

OBNOVA JUGOSLAVIJE 1944 – 1947.


- obnova YU podrazumevala je 2 stvari :
1) otklanjanje posledica rata – zemlja je bila opustošena, stanovništvo
desetkovano, privreda uništena a saobraćajnice (putevi i pruge) u prekidu
2) stvaranje osnove za plansku privredu
- obnova porušene zemlje (otklanjanje posledica rata) imalo je dve faze :
a) period 1944 – 1945 g. → ratna privreda ► prioritet je bila borba protiv gladi i ratna industrija; posebna pažnja je data saobraćaju pa su putevi i pruge obnavljani što je omogućilo lakši transport hrane i materijala na front; pruga Bg. – Zg. je obnovljena juna 1945 g.
b) period 1945 – 1947 g. → mirnodopska privreda ► nova vlast je donela odluku da se YU od agrarno-pljoprivredne zemlje pretvori u industrijsku (po ugledu na SSSR) te je primat dat industrijalizaciji; ali za industrijalizaciju je bio potreban novac(kapital) koga nije bilo te je nova vlast primenila dve stvari : 1) putem ideologije je obezbedila bespatnu radnu snagu – narodu je obećavano ’’bolje sutra’’ te su usledile Omladinske radne akcije i titule heroja rada (npr. Alija Sirotanović) za sve one koji prebace normu & 2) teret industrijalizacije je pao na selo i poljoprivredno stanovništvo što je uništilo poljoprivredu – uveden je obavezan otkup hrane i stoke ali po cenam koje je vlast odredila, posebne represalije su trpeli uspešni i bogati seljaci koje je vlast terorisala i nazivala kulacima
- i UNRA (Uprava UN za pomoć i obnovu) je dostavila YU 400 miliona $ u robi, a zbog gladi najviše je tražena hrana (mast, meso, žito, šećer,...) kao i lokomotive, konji, vagoni
- stvaranje osnova za plansku privredu →
- sep. 1946 g. izvršena je centralizacija svih banaka u YU te su stvorene dve glavne banke : a) Narodna banka (za kratkoročne kredite) & 2) Investiciona (za dugoročne)
- povučene su sve okupacione valute (marka, lev, kuna,...) i uveden je 1945 g. dinar DFJ
- 05.dec.1946. donet je Zakon o nacionalizaciji krupnih privatnih preduzeća čime su ta preduezeća prešla u ruke države (aprila 1948 g. ovaj zakon je dopunjen amandmanima o nacionalizaciji sitne industrije, zgrada, hotela,...)
- preduzeća su podeljena na savezna (gde su bila ona najvažnija), republička i pokrajinska
- težilo se ka centralizaciji i etatizaciji privrede, odnsosno odlučivanje o privredi se centralizovalo u partijskom vrhu a kako je uprava bila hijerarhizovana sve veću ulogu je imala birokratija čiji broj je osetno rastao


PLANSKA PRIVREDA (PRVA PETOLETKA)
1947 – 1951 – 1953 g.
- aprila 1947 g. donet je Zakon o petogodišnjem planu razvitka narodne privrede YU-e za period 1947 – 1951 g.; zakonom je predviđeno da :
1) povećanje industrijske proizvidnje za 500% u odnosu na 1939 g.
2) povećanje poljoprivredne proizvodnje za 150% u odnosu na 1939 g.
3) težište privredne izgradnje biće teška industrija
4) ostali zadaci : savlađivanje privredne zaostalosti, razvoj zaostalih krajeva (naročito BiH, CG i Makedonije), jačanje odbrambene moći YU, ekonomska nezavisnost, mehanizacija rudarstva i modernizacija poljoprivrede, širenje mreže kulturnih, prosvetnih i zdrastvenih ustanova.
- ovaj plan je donet po uzoru na sovjetske petoletke
- novac za ostvarenje ovog plana nije bilo te je YU računala na :
a) pomoć SSSR ali zbog sukoba sa IB-om od toga nije bilo ništa, no uspostavljanjem
dobrih odnosa sa Zapadom, YU je dobila pomoć
b) ratne reparacije Nemačke, Italije, Mađarske,... (Bugarskoj je Tito otpisao dug)
c) besplatnu radnu snagu – ona je i dalje bila osnov privredne izgradnje; npr. ORA je
izgradila prugu Beograd – Šamac, 242 km, za 7 meseci; učestvovalo je 200 000
omladinaca koji su radili za džabe verujući u bolje sutra; ova pruga je bila najveći
objekat petogodišnjeg plana
- poljoprivreda → forsiranje industrijalizacije uslovilo je zaostajanje poljoprivrede jer je gro kapitala odlazio na razvoj teške industrije; pored toga, ekonomska politika na selu je vođena i iz ideoloških motiva te su primenjivani metodi SSSR (kolektivizacija zemlje, zadrugarstvo,...); iz Vojvodine su proterivani Nemci i Mađari a na njihove posede dovođeno je planinsko stanovništvo (kolonisti) koje nije bilo vično agraru te su prinosi na ovim posedima bili odista skromni.
- industrijalizacija zemlje je uslovila potrebu za kvalifikovanom radnom snagom ali kako nje nije bilo, nova vlast je podsticala odlazak seljaka u gradove što je uslovilo porast gradskog a smanjenje seoskog stanovništva.
Efekat Prve petoletke → nagli uspon proizvodnje počinje tek od 1953 g. i to zbog :

1) novoizgrađeni objekti su pušteni u proizvodnju te su tek tada počeli da daju rezultate

2) ukinuta je ekonomska blokada sa Istoka
3) tek tada se uoči efekat pomoći Zapadnih zemalja, darovan YU tokom sukoba sa IB-om
- SAMOUPRAVLJANJE -
- tokom sukoba sa IB-om, sve Sovjetsko je, preko noći, postalo omraženo te je tako KPJ kritikujući SSSR, odlučila da odbaci sve modele preuzete od SSSR i stvori potpuno svoj novi sistem. Taj novi sistem zvao se samoupravljanje i bio je nepoznat u istorijskom razvitku i čedo vrha KPJ (odnosno Kidriča i Đilasa), a ujedno i eksperiment.
- samoupravljanje bilo je, u stvari, radničko upravljanje privredom; glavni organ samouravljanje bio je radnički savet; 23.dec.1949. Đuro Salaj i Boris Kidrič potpisali su Uputsvo o osnivanju i radu radničkih saveta a već 31.dec. 1949. osnovan je prvi radnički savet u farbrici ’’Prvoborac’’ kod Splita. Tokom 1950 g. forimrano je 250 radničkih saveta.
- 1950 g. Narodna skupština FNRJ donela je Osnovni zakon o radničkom upravljanju preduzećima čime je samouravljanje ozakonjeno i zvanično uvedeno u upotrebu. Zakonnom su bili predviđeni izbori za radničke savete i njihove upravne odbore preduzeća(organ unutar radničkog saveta koji predlaže krucijalne stvari radničkom savetu a ovaj je donosio konačnu odluku).
- radnički saveti brojali su od 15 do 120 članova a u nekim slučajevima kada je preduzeće imalo manje od 30 zaposlenih, ceo kolektiv je bio radnički savet.
- radnički savet je donosio odluke o vitalnog značaja za svoje preduzeće kao što su : proizvodni planovi, investiranje, pravilnici preduzeća, imenovanju direktora, dodeljivanju stanova,...)
- saumoupravljanjem KPJ je hteo da odbaci dominantnu ulogu države u privredi (kao što je to bio slučaj u SSSR) ali to se nije odista i dogodilo već samo prinicipijelno te su radnički saveti imali simboličnu ulogu dok je država i dalje planirala proizvodnju i upravljala njome (o čemu svedoči i zadržavanje petogodišnjeg plana).
- uvođenje samoupravljanja vodilo je ka dezintegraciji zemlje jer su mnoge kompetencije sa saveznog nivoa prenošene na republički i pokrajinski. Ovaj proces je nazvan ’’decentralizacija i debirokratizacija’’ te je tako 100 000 državnih činovnika premešteno na privrednu i lokalnu upravu što je vodilo porastu moći republičkih birokratija a samim tim republike su sve više počele da gledaju svoje interese a manje interese savezne države (YU kao celine).
- samoupravljanje se održalo sve do raspada SFRJ

SPOLJNA POLITIKA JUGOSLAVIJE POSLE II SVETSKOG RATA

- odnosi sa SSSR-om → sve do sukoba sa IB-om 1948 g., Tito, KPJ i Jugoslaviju su posebnu pažnju obraćali na odnose sa SSSR-om. Prva poseta Josipa Broza, kao premijera jedne međunarodno priznate vlade(zemlje) odigrala se još u toku rata i to aprila 1945 g. Broz je otputovao kod Stalina u Moskvu gde je potpisao Ugovor o prijateljstvu, saradnji i pomoći sa SSSR-om. Druga poseta SSSR-u datirana sredinom 1946 g. i prilikom nje je Staljin ukazao Titu dužno poštovanje, naime na sahrani Kalinjinu Tito je bio jedini strani državnik koga je Staljin pozvao na glavnu tribinu. I Ustav FNRJ je bio kopija Sovjetskog (prvi Ustav FNRJ donet je 29.nov.1945.). U periodu 1946 – 1947 g. Jugoslavija je sklopila niz regionalnih ugovora o Bezbednosti sa zemljama komunističkog bloka (polj.,čeh.alb.,mađ.,rum.,), ovi ugovori uspostavlajli su bezbedonosni sistem istočne i jugositočne Evrope i okviru spoljne politike SSSR-a. I u Ujedinjenim nacijama YU je bezrezervno podržavala SSSR.

- odnosi sa susedima → sa komunističkim susedima, odnoso Mađarskom, Bugarskom, Albanijom, Rumunijom, odnosi su bili veoma dobri sve do sukoba sa IB-om 1948 g. Pa je tako Tito sklopio Sporazum o privrednoj saradnji sa Albanijom, koji je predviđao ukidanje carina, izjedačavane valuta i monetarne politike. U razgovorima na Bledu 1947. sa Georgi Dimitrovim, Tito se odrekao reparacija koje je Bugarska morala da plati (po osnovu mirovnog ugovora u Parizu 10.feb.1947.) a bilo je planirano i formiranje Balkanske federacije od Trsta do Varne.
- Iako je Tito tražio reviziju granica prema Mađarskoj i Rumniji u korist YU, do toga ipak nije došlo jer to nije dozvoljavao Staljin
- YU je tražila i austrijski deo Koruške ali nije mogla da ga dobije pošto je već bilo odlučeno da se Austrija obnovi u granicama pre anšlusa 1938.

- Tršćanska kriza -

- yu trupe su ušle u Trst 1.maja 1945. a savezničke (novozelandske) dva dana kasnije (3.maja); Rojters je doneo vest da su Novozelanđani okupirali Trst i Goricu, čime je otvorena Tršćanska kriza. ( ovi događaji su usledili skoro odmah po potpisivanju Ugovora o prijateljstvu,saradnji i pomoći SSSR-a (aprila 1945.) pa su zapadni saveznici uvideli da je Tito Staljinov čovek te su želeli da onemoguće Staljinu izlazak na ovu važnu jadransku luku preko YU-e)
- 9.maja u razgovorima Broz – general Morgan, donet je ’’privremeni sporazum’’ koji je predviđao : a) da sporne teritorije Julijske krajne i zapadne Istre, uključujući Trst, Pulu i Goricu budu pod glavnom kontrolom zapadnih saveznika kojima će se pridružiti simboličan kontigent od 2000 yu vojnika (dok ostali yu borci moraju da odu) &
b) konačno rešenje će biti doneto na Mirovnoj konferenciji
Ovaj dogovor Broza i Morgana je formalizovan potpisivanjem Sporazuma tri vlade (YU,SAD,VB) u Beogradu; a potpisali su ga yu min.spolj.posl. Šubašić i ambasadori SAD i VB u Beogradu.
- 12. juna yu trupe (osim 2000) se povlače te su od sporne teritorije formirane dve zone → zona ’’A’’ pod kontrolom saveznika i zona ’’B’’ pod kontrolom YU.
- na konferenciji mira u Parizu, jul – oktobar 1946 g., odlučeno je da Trst bude pod međunarodnim protektoratom. ((( Savet ministara velikih sila (SSSR,SAD,VB,FR,Kina), formiran još na Postdamskoj konferenciji jula/avg.1945. (Staljin,Ruzvelt,Čerčil), doneo je odluku o stvaranju sloobodne teritorije Trsta (STT) na čelu sa Guvernerom koga bira Savet Bezebednosti UN-a.))) Jugoslavija je 10.feb.1947. potpisala Ugovor o miru u Parizu, čime je prihvatila ovu odluku o STT. (Tada su izrađeni mirovni ugovori sa poraženim zemljama u II Svet. ratu - Italijom, Mađ, Bug, Rum, Fin.)
- uvidevši da je sukob sa IB-om na pomolu, zapadne sile su marta 1948. jednostrano revidirale Ugovor o miru (iz feb.1947.) na jugoslovensku štetu. Naime, iskoristivši zahlađanje odnosa YU sa SSSR-om i odlazak sovjetskih stručnjaka iz YU marta 1948., zapadne sile (SAD,VB,FR) donele su Tripartitnu deklaraciju o STT (Trstu) koja je predviđala da sporna teritorija pripadne Italiji.
- 1951 g. YU je primljena za nestalnog člana Saveta Bezbednosti te su tada i počeli direktni pregovori sa Italijom, koji nisu urodili plodom. Situacija se zaoštravala (italijani su hteli da uđu u zonu ’’A’’) što je 1953. umalo dovelo do rata. Tada su se umešale SAD i VB te je nađeno kompromisno rešenje → zona ’’B’’ i deo zone ’’A’’ (oko 7000 km2, uključujući Istru) pripada YU dok Trst sa okolinom pripada Italiji.
- odnos YU sa Zapadom → uvidevši da se Tito u potpunosti priklonio Staljinu, Zapad je počeo totalno da radi protiv interesa Jugoslavije sve do sukoba sa IB-om 1948 g. Pored toga, Zapadu je smetalo i Titovo odbijanje(1947) Maršalovog plana o ekonomskoj pomoći; konfiskacija i nacionalizacija strane i domaće imovine u YU; suđenje Draži Mihajloviću (koji je u SAD uživao status saveznika),...
Posebno loši odnosi bili su sa SAD i Vatikanom → →
SAD odbile su da prenesu sredstva kraljevine YU na račun Titove Jugolslavije pravdajući taj potez konfiskacijom imovine svojih državljana u YU. Najviše nesporazuma je bilo po pitanu četnika – SAD su ih smatrale saveznicima jer su im ovi spašavali pilote te su im omogućavali da pobegnu iz YU u SAD. Za suđenje Draži Mihajloviću, SAD su ponudili branioce i svedoke ali su yu vlasti to odbile.
U drugoj ½ 1946 g. YU-SAD odnosi su se strahovito pogoršali. Naime, američka avijacija je stalno narušavala vazdušni prostor YU te je yu PVO oborio jedan avion a drugi primorao da sleti na Bled. U ovom teruntku odnosi YU – ZAPAD su bili na najnižem nivou.
Vatikan je posebno bio kivan na Tita zbog dve stvari :
1) njegovom nastojanju da razbije jedinstvo katoličke crkve u YU (isto radio i sa SPC)
2) suđenju Alojzu Stepincu


[left]

SPC 1944-1950


Sadržaj : - Mitropolit Josif, SPC i nova vlast 1944-1946.
- Patrijarh Gavrilo i jugoslovenska vlast 1944-1950.
Uvod
Krajem rata SPC je bila skoro obezglavljena. Bila je dugo bez patrijarha koji je oklevao da se vrati u zemlju, a njeni mitropoliti i episkopi su delimično stradali, delimično osudjeni, delimično prognani. Zbog toga je teško odolevala pritiscima vlasti. Mitropolit Josif i patrijarh Gavrilo su izneli na plećima teret upravljanja osakaćenom crkvom tih godina. Patrijarh Gavrilo Dožić je izbegavao otvorene sukobe sa vlastima, što je stvaralo utisak da je vodio popustljivu politiku. On to nije činio, što dokazuju izjave i postupci. On je to mogao da čini zbog oreola mučeništva u koncentracionim logorima i zbog toga što je bio osvedočeni patriota i pristalica YU. Tako je uspeo da ublaži dalje nasrtaje na SPC, arhijere, sveštenstvo i vernike.
Mitropolit Josif, SPC i nova vlast 1944-1950.
Mitropolit Josif Cvijović je kao najstariji član Sv.Sinoda SPC, po Ustavu SPC, obavljao dužnost njenog poglavara u odsustvu interniranog patrijarha. U pitanju je vreme posle ulaska Crvene Armije u Srbiju i uspostavljanje nove vlasti.
U vreme rata, SPC je podelila sudbinu svog naroda. Sveštenstvo i objekti su uništavani najviše u NDH, ali i od drugih okupatora. Ni komunisti ih nisu štedeli, smatrajući crkvu ''opijumom za narod'', tj. ideološkim protivnikom. Pri kraju rata deo sveštenika je ubijen, veći br. zatvoren, a deo je emigrirao.To nije smetalo mitropoliti Josifu da oduševljeno pozdravi partizane i Crvenu Armiju zbog konačnog oslobodjenja od fašista. Medjutim, vlada je zabranila sveštenstvu da se bez odobrenja vraćaju u svoje eparhije, što je značilo zabranu mitropolitu da se varti u Makedoniju u svoju mitropoliju. Ta odluka je značila podršku raskolu u SPC. Još teže posledice po SPC imali su zakoni o agrarnoj reformi, kojima je SPC oduzeto 70 000 hektara zemlje, preko 1 000 gradjevina - što je nacionalizovano. Ukinute su i državne subvencije SPC, čime je dovedena u očajan finansijski položaj. Veronauka je bila izbačena iz škole i bila je potrebna molba vlastima da bi je dete pohadjalo. Crkveni brak je proglašen nezakonitim.
MJ je brzo došao u sukob sa vlastima, ne samo iz navedenih razloga, već i zbog javno iznošenih monarhističkih ubedjenja. Mitropolit je u svojim molitvama spominjao Petra II i prekorevao sveštenike koji to nisu činili, pridržavajući se odluke AVNOJA da se o pitanju kralja ne govori ništa do referenduma.
U to vreme boravio je u poseti SPC, episkop Sergije sa delegacijom RPC. ZA MJ je ovaj susret bio razočaranje u Ruse. Najbolnije pitanje za MJ je bilo pitanje Makedonije, za koju mu je episkop Sergije predložio ''krajinski model'' ( egzarh, episkopi, mak.jezik u službi ). MJ je govorio da episkopi koji se zalažu za MPC su bili glavne pristalice bugarskih okupatora i da su nedostojni svake crkve. Sergije je još govorio o svom ordenu, koji je dobio za odbranu Moskve i da bi sveštenici SPC trebalo da prikažu sličan način patriotizma. MJ je rekao da niko Srbe ne može učiti patriotizmu, pa je Sergije napustio razgovor. Tome je doprinelo odbijanje MJ da potpiše zajedničku deklaraciju kojom SPC i RPC optužuju RKC. Držanje episkopa Sergija ga je uverilo da je RPC produžena ruka Kremlja, koja nastoji da ''boljševizuje '' SPC. Znao je da je poseta rPC pogoršala njegov položaj u zemlji.
Ipak MJ nije izostavio da ukaže na nemogućnost saradnje SPC sa RKC zbog masakra nad Srbima u NDH, za koju je SPC smatrala RKC direktno odgovornom. MJ je postao veliki kritičar vlasti i ukazivao je na njen pritisak na sveštenstvo, kako domaćoj tako i svetskoj javnosti preko zapadnih diplomata. Ukazivao je na ubistva, maltretiranja, zatvaranja. Stoga su vlasti gledale da ga se što pre oslobode.
SPC je održaval veze sa drugim pravoslavnim crkvama, osim sa Rumunskom PC, zbog njene veze sa Pavelićem i podržavanja stvaranja Hrvatske PC, suprotno crkvenim kanonima, a to u vreme najvećeg pokolja srpskog pravoslavnog sveta.
Posle rata država je uskratila sve prihode SPC, oduzela joj veliki deo imovine i zemlju, preuzele poslove venčanja i razvoda. Za razliku od RKC u YU, koja je imala podršku Vatikana, svetskog javnog mnjenja i zapadnih sila ( SAD i VB ) - SPC je bila usamnjena pred udarcima vlasti, jer je RPC podržavala SSSR, a vaseljenski patrijarh nije bio zainteresovan za položaj SPC.
Zbog neposlušnog držanja MJ je bio izložen maltretiranju, a Broz nije krio nameru da ga se reši. U javnost je proturano da ilegalno sedi na patrijarhovom tronu, a čak je i privremeno zatvoren sredinom 1945. Po povratku patrijarha Gavrila, MJ je dve g. držan u kućnom pritvoru, do 1950. i smrti patrijarha Gavrila.
Patrijarh Gavrilo i jugoslovenska vlast 1944-1950.
Patrijarh Gavrilo je zajedno sa episkopom žičkim Nikolajem Velimirovićem, ceo rat proveo u nemačkim zatvorima, jer je odbio saradnju sa okupacionim vlastima, smatrajući Nemačku najvećim neprijateljem srpskog naroda. 1944. odveden je u Dahau, slab i bolestan. Zatim je odveden u Beč, gde su Nemci pokušali da ga uvedu u političke konbinatorike, zasnovane na borbi protiv boljševizma, za koju su smatrali da će privesti i saveznike, početkom 1945. PG je odbio svaku kolaboraciju. Feb.1945. sazvan je na nemački inicijativu, Kongres predstavnika crkava u čije je zemlje prodrla Crvena Armija. Nemci su očekivali da će PG i episkom NM uzeti učešća u radu Kongresa. Jedan rumunski episkop je lično pozvao srpsku delegaciju, ali je PG odbio čak i da ga primi, zbog nekanonskog priznanja Hrvatske PC.
PG je u to vreme održao i nekoliko sastanaka sa Nedićem, Ljotićem i Aćimovićem, odbijajući njihove političke predloge. Saveznička bombardovanja Beča i ostalih gradova uslovila su česte premeštaje PG i NM po gradovima Nemačke, Austrije i Italije. Američke trupe su dočekali početkom maja 1945. u Švajcarskoj. Odatle je PG otišao u Montekatini - banju u Toskani na lečenje. Za sve to vreme u Srbiji i YU se učvršćivala nova vlast, a sukobi sa MJ su bili sve oštriji. PG je obaveštavan o stanju u zemlji i napadima na SPC.
U Montekatiniju su počele borbe izmedju delegata nove vlasti i predstavnika političke emigracije o naklonost PG. Bilo je važno pridobiti ga iz mnogih razloga. PG je bio osvedočeni protivnik Nemaca, sa oreolom mučenika u konclogoru, osvedočeni patrijota i pristalica YU. Ugled nove vlasti u narodu ( uglavnom u Srbiji ) zavisio je od toga da li će se PG vratiti u zemlju ili zauzeti neprijateljski stav. Njegov povratak bi bio i odgovor Zapadu na optužbe o progonu crkava. Takodje trebalo je pobiti stav da se nova vlast odnosi antisrpski, jer je u to vreme sudjeno i DM. Konačno njegov povratak bi bio veliki politički poraz političke emigracije. tako je počela velika bitka oko patrijarhove naklonosti. Delegacije vlade FNRJ i predstavnici političke emigracije često su posećivali PG, u nastojanju da ga pridobiju. PG je nesumnjivo naklonjen gledištima političke emigracije, ali realno sagledavajući situaciju, trudio se da zadrži političku neutralnost, tvrdnjama da crkva ne treba da se meša u politiku. Odluku o povratku u YU je odlagao, pravdajući se pred novom vlasti da je bolestan i da mu još treba nega.
PG je okt.1945. stigao u London da krsti prestolonaslednika Aleksandra. Iz razgovora sa kraljem Petrom II i političkim krugovima u Londonu saznao je da nemaju nikakve realne planove za budućnost. Otišao je iz Londona razočaran rasulom i neslogom u krugovima političke emigracije. Bilo mu je jasno da od njih ne može ništa očekivati. Lično slabog zdravlja i bez sredstava, poražen opštim stanjem naroda ( podeljenost, komunistička diktatura, nehaj saveznika za Srbe...) nadao se u Božansko spasenje. Govorio je da ne može preko okeana zbog zdravlja, ali i da se ne udalji od otadzbine, a govorio je da ne može ni u zemlju, jer gonjenoj crkvi i narodu ne bi mogao pomoći, a progoniteljska vlast bi njegovo ime koristila u sopstvene svrhe.
Pg su posećivali i predstavnici slovenačke i hrvatske političke emigracije i predlagali mu da poseti papu Pija XII kako bi razvili zajedničku strategiju u borbi protiv komunizma u YU. PG je odbio govorči da Pije XII ni jednog trenutka nije osudio zločine u NDH. To se dogadjalo u vreme kada je MJ odbacivao tzv. ''pravoslavni front'' pod vodjstvom RPC - protiv Vatikana. SPC nije mogla ni na jednu stranu.
Marta 1946. MJ i preživeli episkopi SPC uputili su poziv PG da dodje u zemlju, jer je SPC u očajnom položaju, a njegov ugled bi možda sprečio najgore.
PG je bio zabrinut za stradanje srpskog naroda i crkve, bio je ogorčen postupcima komunističke vlasti, ali i nehajem saveznika i neslogom i nemoći pol.emigracije. Bio je svstan da episkopi i narod u zemlji očekuju njegovu pomoć, ali nije znao kako da im pomogne. Bio je u dilemi da li da se vrati u zemlju.
PG se prebacio u ČSR ( sovjetska zemlja ) na lečenje i konačno izrazio spremnost da se vrati, ali su sada nastale teškoće. U Uskršnjoj poslanici, koju je poslao narodu i sveštenstvu, on je diskretno napao ponašanje nove vlasti, pominjanjem ''sadašnje golgote'' našeg naroda. Vlast je počela da mu pravi probleme oko izdavanja vize. Lično se pismom obratio Brozu, napominjući da je razlog ovakvog ponašanja njegova Uskrčnja poslanica, za koju je tvrdio da ni jednom rečju ne napada novu vlast. Brozov odgovor nikad nije stigao. PG je došau u Bg sredinom nov.1946. gde je dočekan od mase vernika i sveštenika.

Posle povratka PG i učešća na Svetosavskom saboru, dec.1946. kada je pozdravio Broza i Staljina, mnogi su mislili da je on postao lutka u rukama nove vlasti, što nije bio sličaj. Izbegavao je otvorene sukobe da bi sprečio dalje nasrtaje vlasti na SPC, ali se nije libio da kritikuje mere vlasti, a što je najvažnije nije ni popustio odbrani jedinstva SPC po najvažnijim pitanjima : 1) davanje autonomije hrvatskoj PC, CGPC i posebno MPC - svestan da bi razbijanje SPC bilo i duhovno i nacionalno razbijanje srpskog naroda, što i jeste bio prvi cilj nove vlasti ( opredeljene za tzv. emancipaciju Crnogorske i Makedonske nacije ); 2) Pružio je otpor tzv. ''nacionalnom sveštenstvu'', tj svešteničkim udruženjima, osnivanim na republičkom, a ne crkveno-administrativnom nivou. Ta udruženja su bila za usku saradnju sa novim vlastima i uživali su podršku od nje ( materijalnu, školovanje dece...); 3) Uspeo je da se odbrani od zahteva da rščini episkope Dionisija ( Milivojevića ), NV i Irineja ( Djordjevića ) u SAD i Kanadi, koje je vlast optuživala za neprijateljsku delatnost protiv narodne vlasti u savezničkim zemljama i kolaboraciju sa nemačkim okupatorom. Druga optužba nije bila tačna. 4) Odbranio je nezavisnost SPC od težnji RPC, koja je pod vidom pravoslavnog fronta u borbi sa Vatikanom, htela da osvoji dominaciju nad PC-ma.
PG je nastojao da uspostavi kakvu takvu saradnju sa novim vlastima, protiv čega je bio deo sveštenstva SPC i javnosti ( i domaće i strane ). Patrik Herli, papski nuncije u Bg je govorio da će sPC sa takvim ponašanjem PG postati produžena ruka OZN-e. Mnogi su procenjivali da je SPC pod PG popustila pred pritiscima vlasti, što nije bilo tačno. PG je pokazao spremnost za nalaženje modusa vivendi sa vlastima, istovremeno obnavljajući SPC, sprovodjenjem neophodnih unutrašnjih reformi, kako bi je ojačao pred daljim nasrtajima vlasti. Sabor je doneo odluke o osnivanju novih eparhija i imenovao nove, mahom mladje episkope. SPC je jačala pred prestojeći sudar. Sabor je doneo i novi Ustav SPC - 1947, kojim je država isključena iz odlučivanja o crkvenim pitanjima ( što je u skladu sa odlukom vlasti o odvajanju crkve od države, ali na ovu odluku Sabora nije gledala sa odobravanjem, želeći i da u crkvenim pitanjima njena reč bude poslednja ) - prihvaćen je predlog da se ubuduće ne daje zakletva vernosti šefu države. Tako se SPC štitila od uplitanja države u njene poslove. Brozove izjave 1947. pokazale su njegovo nezadovoljstvo ovakvim odlukama. On je verovao u dobronamernost PG, ali je od njega očekivao više. Da bi iskamčio važne ustupke, Broz se okrenuo oprobanim metodama. Počeli su pritisci i zastrašivanja. Mitropolita Damaskina napala je rulja u Pakracu, kada je krenuo tamo da preuzme upravu eparhije. Episkopa Makarija je u manastiru Sv.Trojice u Pljevljima rulja zlostavljala, hram uništila. Najpoznatiji slučaj napada na arhijereje SPC je slučaj episkopa Varnave ( Nastića ) koji je svojevremeno odbio poziv Pavelića da stane na čelo HPC - ruzikujući život. 1948. osudjen je na 11 g. zatvora. Upućen je u Sremsku Mitrovicu na izdržavanje kazne, pušten je posle tri g. Mnogi su sveštenici zatvoreni, neki su nestali, mnogi hramovi srušeni, u mnogima se nedolično ponašalo ( vršenje nužde pred oltarom ), sveštenici su šikanirani, proterivani iz parohija. Ono malo zemlje što je ostavljeno crkvi opterećeno je teškim nametima, a sveštenici su terani da organizuju sa drugima zemljoradničke zadruge - što ih je sprečavalo za normalno vršenje službe. Sveštenicima penzionerima nisu isplaćivane penzije - što nije bilo samo pitanje humanosti već i obaveze što ju je preuzela država. Deca koja su tražila da uče veronauku, njihovi roditelji i učitelji su šikanirani, pa je PG pisao Brozu da je bolje da se otvoreno zabrani veronauka, nego da se licemerno dopušta. I pored svih pritisaka SPC je ( dobrim delom zaslugom PG ) odolela. Američki ambasador u Bg Dzordz Alen je, posle smrti PG 6.maja 1950. pisao u Vašington, da je pokojni patrijarh uspeo da sačuva samostalnost SPC uprkos pritisaka vlasti.
1) Pitanje autonomija :
Odmah po povratku u zemlju PG je bio suočen sa pritiskom vlasti, usmerenim na razbijanje jedinstva SPC. Pritisak se ogledao u stvaranju autonomnih crkava unutar SPC, kao i u stvaranju svešteničkih udruženja. zahtevi za autonomijom su dolazili iz Hr, CG i Makedonije. HPC stvorena početkom 1942. imala je svoju strukturu, episkope. Sveti Sinod je formalno poništio sve odluke za stvaranje HPC i omogućio sveštenstvu da se vrati u okrilje SPC. Nije bilo otpora pa je to pitanje rešeno. Deo sveštenstva u CG je tražio radikalnu izmenu Ustava SPC i dodeljivanje autonomije crnogorskoj mitropoliji. Zahtev je odbačen, a takodje nije bilo jačeg otpora. Najveće nevplje su došle iz Makedonije, sa ciljem da se stvori samostalna MPC, obnavljanjem Ohridske arhiepiskopije. Sv.Sinod je zahtevao da se vrate episkopi i sveštenstvo proterani za vreme bugarske okupacije, što je makedonska vlast odbacila. Spor izmedju Sv.Sinoda SPC i Inicijativnog odbora makedonskog sveštenstva nije rešen ni po povratku PG, čak je prekinut svaki kontakt i PG je ostao nepopustljiv. Pre prekida, održano je nekoliko sastanaka ( 1946,47 i 48. ). Inicijativni odbor je tražio da se stvori autokefalna MPC, koja bi ostala u kanonskom jedinstvu sa SPC. Čak je traženo da SPC promeni ime u JPC, što je bila provokacija. Sv.Sinod SPC je odbacio zahteve kao nekanonske. Nisu se priznavale nikakve administrativne promene dok se ne omogući povratak proteranog sveštenstva. Ipak, dati su neki ustupci, npr. da se makedonski jezik koristi u Bogosluženju. Spor je nadživeo PG i traje do danas. Vlast je zvanično proglasila nemešanje u crkveni spror, ali je stavom da se on neće rešiti ukoliko se ne poštuju prava ''makedonskog naroda i sveštenstva'' praktično stala na stranu Inicijativnog odbora. Državna komisija je takodje odbila ''nametanje arhijereja'' nepoželjnih u Makedoniji. PG nije hajao za stavove vlasti, čak ni kada su ga posle 1948. upozoravali na bugarske i sovjetske pretenzije.
2) Pitanje ''nacionalnog sveštenstva'' :
Drugo pitanje sa kojim se suočavao PG je bilo pitanje svešteničkih udruženja. Ona su nastala u CG 1945. Hrv, BIH, Srb, Mak - 1947. Njihovo nastajanje na republičkom nivou govorilo je o njihovoj vezi sa vlastima. Time je poništena crkveno-teritorijalna organizacija SPC. Episkopi su odbili da priznaju sveštenička udruženja, koja su bila orudje vlasti. PG je američkom ambasadoru rekao da je Udruženje nastalo sa ciljem pretvaranja sveštenika u poslušnike KPJ i da je direktno podržavano od UDBE. Vlast je pomogla stvaranje udruženja pravoslavnog sveštenstva FNRJ, čija je osnivačka Skupština održana marta 1949. u Bg. Upućen je zahtev Sv.Sinodu da prizna Pravila Udruženja sveštenstva. Sv.Sinod je odbio da prizna Udruženje i njegov pravilnik, pa je ono nastavilo sa radom kao nekanonska organizacija, ali je njegov uticaj slabio. Posle smrti PG i izbora novog patrijarha Vićentija, ono je ubrzo nestalo.
3) Pitanje pritiska RPC;
Vlast je još 1945. vršila pritisak na MJ i SPC da saradjuje sa RPC u borbi protiv Vatikana, na šta su MJ i Sv.Sinod ostali uzdržani. U dec.1946. u Bg je održan Sveslovenski Kongres, u čijem radu je učestvovao i PG, koji je formalno uputio pozdrav Brozu i Staljinu, a govorio je i o slovenskoj solidarnosti. savremenici su taj govor ocenili kao ustupak SSSR-u i komunističkim vlastima u Bg. Medjutim, pažljivom slušaocu nije promaklo da je PG govorio o slovenskoj solidarnosti, a ne o slovenskom ujedinjenju i jedinstvu o kojem su govorili predstavnici RPC. Patrijarh je te izjave ocenio neprihvatljivim, kao pokušaj ostvarenja prevlasti RPC nad ostalim slovenskim pravoslavnim crkvama, čime je podržavano panslovenstvo SSSR. On je čak odbio poziv da poseti Moskvu, što su učinili i ostali episkopi. Patrijarh moskovski i cele Rusije, Aleksije, je sazvao Sveslovenski Kongres 1948. povodom proslave 500 godina od autokefalnosti RPC. strategija ''pravoslavnog fronta'' protiv Vatikana je preko ''jedinstvenog nastupa'' je trebalo da ostvari suštinsko podčinjavanje ostalih crkava RPC-i. Na ovaj skup je došao PG, uz patrijarhe Gruzije i Rumunije, dok su ostali poslali svoje izaslanike ( Carigrad, Atina, Antiohija, Albanija, Bugarska ). Na kongresu je patrijarh Aleksije izrazio želju da u Madjarsku pošalje egzarha, čemu se PG usprotivio, uz odgovor da se radi o srpskom stanovništvu i vernicima, koji su oduvek bili pod jurisdikcijom SPC. Istovremeno PG mu je uručio odluku Sv.Sinoda o prepuštanju Češko-moravske eparhije. Kada je bugarski egzarh predložio da se sa Kongresa uputu apel ''protiv atomske bombe, imperijalizma i rata'' PG je odbio uz odgovor da se radi o političkom pitanju. Pred RPC i SPC su bile dve alternative : prihvatanje dominacije RPC ili prekid odnosa. pitanje je rešeno sukobom SSSR i FNRJ ( sukob sa IB ).
4) Pitanje episkopa u SAD i Kanadi;
Episkopi NV i Irinej ( Djordjević ) su napadani od vlasti da su saradjivali sa okupatorom, a zajedno sa episkopom Dionisijem ( Milivojevićem ) - da napadaju ''narodnu vlast'' u savezničkim zemljama. Prva optužba nije bila tačna. episkopa Irineja su italijanske okupacione vlasti internirale, dok je NV prošap i kroz Dahau. Druga optužba je bila tačna, jer su oni ukazivali na progonjenje srpskog naroda i sveštenstva od strane nove vlasti. Vlasti su nastojale da privole MJ i PG da im zabrane takva istupanja i da ih liše episkopskih zvanja. To nije prošlo, nego su čak pozvani da prisustvuju zasedanju Sv.Sinoda 1947. ali im vlasti nisu izdale vize. Napadi u štampi na trojicu episkopa, pogotovo u ''Borbi'' i ''Politici'' od 1946. na dalje, bili su puni neistina, ali nije se zaobilazio ni Sv.Sinod SPC zbog blagonaklonosti prema njima. PG je izbegavao sukob nedavanjem izjava po ovom pitanju, ali nije uradio ništa što bi naškodilo ugledu ovih episkopa, dok o raščinjenju nije ni razmišljao.
Tako je PG uspeo da sačuva jedinstvo, snagu i samostalnost SPC uprkos pritiscima vlasti. 6.maja 1950. umire, a njegov naslednik Vićentije je nastavio njegovu diplomatsku politiku na još virtouzniji način. Njegovu kandidaturu su podržali i članovi Udruženja sveštenika, a njegov izbor je tumačen kao potpuno uspostavljanje kontrole vlasti nad SPC. Pokazalo se da su strahovanja neopravdana. Svojom dipl.veštinom Vićentije je uspeo da ubedi vlast u svoju dobronamernost, a pri tome nije povukao ni jedan od očekivanih poteza. PV se nekoliko puta sastajao sa Brozom i o tome javno govorio. Broz je u njemu našao ravnopravnog takmaca. Podeljenost unutar crkvene jerarhije je polako nestala, pitanje MPC je ostalo nerešeno, a pritisci na SPC su se smanjili.

SUKOB SA INFORMBIROOM
( 1948 – 1953 )

- septembra 1947 g. u Poljskoj je, uz prisustvo delegata komunističkih partija YU, SSSR, Poljske, Mađ, ČSR, Rum, Bug, Fr, i It, formiran Komunistički informativni biro (skraćeno: Kominform – Informbiro – IB) sa sedištem u Beogradu. Formiranjem ove organizacije Staljin je hteo da pod svoju kontrolu stavi sve evropske kom. partije koje su dolazile u interesnu sferu SSSR-a (zato na sastanku nije bilo Grčke, Kine, Vijetnama,... dok prisustvo KP Fr i It je označavalo Staljinov pokušaj da neutralizuje američki uticaj u ovim zemljama). To mu je uspelo sa svima izuzev sa KPJ, odnosno Brozom. Broz nije želeo da se bezpogovorno potčini Staljinovoj volji jer je KPJ samostalno osvojila vlast u YU (za razliku od Mađ,Bug,Rum,Polj,ČSR gde je to učinio SSSR), njena vojska je izrasla u jaku vojnu silu (4 u Evropi) i uživao je popularnost u Partiji, narodu YU, kod saveznika.
- YU je ispoljila težnju ka samostalnosti još 1946 g. kada su formirana jug-sovjetska mešovita preduzeća; naime yu komunisti su želeli da se yu privreda osamostali uz pomoć SSSR dok su Sovjeti yu privredu posmatrali samo kao deo privredne celine SSSR. Nesuglasice su bile očigledne.
- težnja ka političkoj samostalnosti ispoljena je početkom 1948 g. kada je Broz odbio Staljinov predlog za stvaranje YU-Bugarske federacije. Staljin je nameravao da preko Georgi Dimitrova i podložne mu bug.kom.part. utiče na Broza što je ovaj uočio i odbacio Staljinov predlog.
1) već 27. marta 1948. Staljin i Molotov su uputili pismo Brozu i CK KPJ, optužujući ih za antisovjetizam, da je KPJ iskoristila Udbu za stavljanje svoga članstva u pokrnost tj. uništavanje unatarpartijske demokratije KPJ, da u MIP-u rade britanski špijuni i da rukovodstvo KPJ optužuje SSSR za velikodržavni šovinizma. Potom je pismo prosleđeno i članicama IB koje su samo potvrdile ove navode te se KPJ našla izolovana u komunističkom bloku i IB-u.
CK KPJ je odgovorila na ovo, pismom čija sadržina je potvrđivala nezavisnost KPJ prema SSSR-u.
2) na zasedanju IB u Bukureštu, juna 1948., doneta je Prva Rezolucija IB-a, o stanju KPJ; Rezolucija je potvrdila Staljinove navode i zaključila da rukovodstvo KPJ ima neprijateljski stav prema SSSR-u te da je treba isključiti iz IB-a a zatraženo je da ’’zdravi elementi’’ KPJ primoraju svoje rukovodstvo na promenu poltike ( u stvari Rezolucija je pozivala članstvo KPJ na prevrat i smenu CK KPJ, članovima lojanim SSSR-u)
CK KPJ je sazvao V Kongres jula 1948 g. u Beogradu; koji je javno prenošen putem radija; Kongres je dao podršku CK KPJ da istraje u borbi za nezavisnot YU; usvojena je Rezolucija o odnsou KPJ prema IB u kojoj je konstantovano da su optužbe IB- nerealne.
- potom je usledilo ’’čišćenje’ redova u KPJ tj. borba protiv unutrašnje opozicije.
Delovanjem Udbe, pristalice Staljina su elimisane.

- uvidevši da je puč u KPJ nemoguć, Staljin je 1949 g. primenio novu metodu pritiska na YU. Usledio je ekonosmki rat i ekonomska blokada YU, a imajući u vidu da se YU privredno orjentisala ka kom.zemljama, ova blokada je dovela zemlju u veoma težak položaj. Drugi metod je bio permanentna pretnja ratom. Naime, na granicama YU gomilale su se sovjetske trupe, yu vazdušni prostor je konstantno narušavan a pogranični icidenti su bili učestali.
3) na zasedanju IB-a u Budimpešti, nov. 1949., doneta je Druga Rezolucija IB-a, koja optužuje Broza i rukovodstvo KPJ za fašizam, da je Beograd postao američki centar antisovjetske špijunaže i propagande. Opet su pozvani ’’zdravi elementi’’ na puč.
- uvidevši da je nemoćan, Staljin se 1950 g. odlučuje na direktni vojni napad na YU ali do njega ne dolazi jer uvideo da su SAD spremne da reaguju (primer : komunističke snage Severne Koreje su upale u Južnu a Ameri su reagovali) a Staljin nije hteo diretkni oružani sukob sa SAD.
______________________

- orjentacija YU, do 1948 g., na SSSR i zemlje komunističkog bloka, ostavila ju je isprva bez saveznika u ovom sukobu. Ali Zapad je smatrao da, iz ličnih interesa, treba pomoći zemlji koja je okrenula leđa Staljinu te da bi valjalo iskoristiti ovu pukotinu u monolitnom komunističkom bloku. Tako je YU počela da dobija ekonomsku pomoć od zemalja Zapada (SAD,VB,Fr,Zap.Nemačka). 1951 g. YU i SAD zaključuju Sporazum o vojnoj saradnji, koji je garantovao pomoć SAD Jugoslaviju u slučaju napada SSSR-a. Brozu je nuđen čak i ulazak u NATO, što je ovaj odbio ali je 1953 g. potpisao Ankarski sporazum sa Grčkom i Turskom (koji je predviđao očuvane suvereniteta i integraciju ovih zemalja) čime je YU preuzela obaveze prema ovim državama članicama NATO-a, što se moglo protumačiti i kao nefomralni ulazak YU u NATO. Ankarski sporazum je 1954 g. prerastao u Balkanski pakt ali je zbog sukoba Grčke i Turske 1955 g. izgubio na značanju.
Ovim je YU probila i ekonomsku i političku blokadu te je promenila svoju spoljnu politiku koja je od 1945. do 1948. bila anti Zapadna.
_________________
- odnosi SSSR i YU su stabilizovani nakon Staljinove smrti 5.marta 1953. Počela je razmena ambasadora. 1955 g. YU su posetili Hruščov i Bulganjin kada je i potpisana Beogradska deklaracija – Hruščov je prihvatio ’’samostalni put YU u socijalizam’’. Ovim je Broz postigao izvanrednu diplomatsku pobedu a istovremeno je to bio i veliki poraz sovjetske spoljne poltike. 1956 g. Broz je posetio Moskvu – tada je potpisana Moskovska deklaracija koja je garantovala integritet i suverenitet YU (isto je garantovala i Beogradska deklaracija).
[left]

USTAV FNRJ iz 1946 g.

- pravo glasa imaju i žene i vojnici & - starosna dob je spuštena na 18 g.
{ ovo je udvostručilo biračko telo u odnosu na 1921 g. kada žene i vojnici nisu smeli da glasaju a starosna granica je bila 21 g. }
- formirana je PNS (privremena narodna skupština) od članova AVNOJ-a i nekompromitovanih poslanika Narodne skupštine kr.YU (poslanici birani na poslednjim opšti izborima 11.12.1938.); funkcija PNS bila je proprema izbora za Ustavotvornu skupštinu; PNS je formirana po preporuci Krimske (jaltske) kofenrencije
- izbori za Ust. skupštinu održani su 11.nov. 1945. → glasalo se kuglicom; glasalo je 7,4 miliona glasača a NOF je osvojio 6,7 miliona; NOF (Narodnooslobodilački front) je formiran avgusta 1945 u Bg., a činili su ga KPJ i građanske stranke iz vremena kraljevine (npr. Jugos.republikanska stranka, Savez zemljoradnika, Narodna seljačka stranka, Samostalna demokratska stranka,...
- Ustavotvorna skupština je sazvana 29.11.1945 g. u Beogradu → na predlog 115 poslanika iz Srbije, proglašena je FNRJ koja je definisana kao savezna narodna država republikanskog uređenja (znači: uvedena je republika); potom je ukinuta monarhija a Petar II i Karađorđevići su lišeni svih prava; potom je Ustav. Skupština preimenovana u Narodnu skupštinu FNRJ a Jospi Broz je dobio mandat 01.02.1946. da formira prvu vladu FNRJ.
- društveno-ekonomsko uređenje baziralo se na tzv. mešovitom sistemu privrede (trojstvo)
a) državni b) zadružni c) privatni sistem
- federalizam FNRJ zasnivao se na principu dvojne državnosti; postojala je savezna država FNRJ u čiji sastav ulazi 6 država članica; Savezna država je imala svoju skupštinu i svoja obeležja a to su imale i države članice (imale su svoju teriotoriju, grb i zastavu, svoje skupštine koje su donosile zakone i birale svoje organe vlasti)
nap : federalne jedinice (njih 6) su pored državnosti bile i nosioci suvereniteta ali ograničenog u onoj meri kojoj je to pravo bilo prepušteno saveznoj državi (spoljna politika, vojska,...)
[left]