Napoleon

Конзулство и царство у Француској

Међу члановима директоријума који је образован након пада јакобинаца, временом је у први план избио Наполеон Бонапарта.
Због тешког стања у коме се нашла Француска, понајвише због одлучног стања европске коалиције да се револуција у корену сасече, Наполеон је 18. бримера 8. године републике (9. 11. 1799) извршио државни удар. Од самог почетка свог постојања Наполеонова влада је настојала да себе представи као општенародну владу. У ствари, мере које је Наполеон предузимао ишле су у правцу чувања само оних тековина револуције које су ишле у прилог крупној буржоазији. Већ у јануару 1800. године основана је француска банка, а он је добио подршку и сељака који су очекивали да ће уз његову помоћ одбранити своју слбоду, и друго, од покушаја племића емиграната и њихових следбеника тј. монархистичких влада у Европи. Образовано је привремено конзулство које је постојало до децембра 1799. када је донет нови устав, 8. године републике потврђен на изборима. По овом уставу извршна власт је прешла у руке три конзула који су бирани на период од десет година. Први конзул постао је Наполеон, други, министар правде Канбасере, и трећи, Ленбрен. Највећа овлашћења имао је први конзул који је постављао министре, чиновнике, посланике, имао команду над оружаним снагама као и право на законодавну иницијативу. Други и трећи конзул имали су само саветодавни глас. Из овога се види да је већ сами почетак рада конзулства наговештавао намере Наполеона да временом сву власт приграби. Од државних институција постојале су државни савет, трибунат, законодавно тело и сенат. То су били законодавни органи али је законе објављивао први конзул. Право гласа имали су сви Французи са 21 годином. Међутим, они нису бирали посланике већ само кандидате за посланике (нотабле), угледне људе. Из тог списка први конзул је бирао посланике. Јасно се види да ово нису били, ни у ком случају прави парламентарни избори већ је то представљало неуспелу маску неограничене власти првог конзула. На нов начин је прописано и административно уређење Француске. Она је сада подељена на 88 департмана на челу са префектом кога поставља први конзул. Реорганизована је и полиција образовањем посебног министарства опште полиције у Паризу. Она је тако организована да је обухватала не само Француску већ и целу Европу. Образована је и професионална војска. Упоредо са организовањем војске и полиције, Наполеон је велики значај придао односима са католичком црквом потпуно свестан њеног утицаја. Тако је 1801. године закључио конкордат са папом Пијем VII којим је католичка религија постала религија свих Француза. Сада је и свештенство, тј. функције у цркви одређивала влада а потврђивао папа. Конкордат је са одобравањем прихваћен, како од крупне буржоазије, тако и од сељака власника. Слобода штампе која је и под директоријумом била ограничена сада је сасвим укинута, једино су поштедели периодичну штампу као и објављивање књига и брошура, међутим, уз строгу цензуру. Завођењу јаке централне власти умногоме је допринела и спољна политика Наполена.
У време преузимања власти Француска је била у рату са европском коалицијом над којом је однела неколико победа. Наиме, већ почетком 1800. године, Наполеон је са војском прешао преко Алпа у Северну Италију. Након две победе приморао је Аустрију да иступи из коалиције и призна ново стање у Италији, односно стварање неколико држава зависних од Француске. Русија је, увидевши снагу Наполеона, почела тајно да му се приближава и ступа у преговоре. Она је са Шведском и Данском образовала лигу неутралних са циљем очувања слободне поморске трговине. То је затим нагнало и Енглеску да марта 1802. године са Француском склопи мир у Амијену. По његовим одредбама Енглеска се одрекла неких колонија, а Француска Египта. Од Јонских острва образована је република. Седам острва под заједничким протекторијатом Турске и Русије. Острво Малта враћено је ритерима Јоанитима и стављено под колективну заштиту великих сила.

Успеси у спољној политици још више су подигли ауторитет Наполеона. Организован је и атентат на њега у чему су учествовали емигранти уз потпору Енглеске. У августу 1802. године на изборима, Наполеон је од нешто више од 4 милиона бирача освојио преко 3 милиона гласова, што је само ишло у правцу завођења доживотног конзулства. Донет је нови устав којим је, између осталог, Наполеону препуштено да именује свог наследника и у својим рукама има читаву законодавну власт. Имао је свој двор и све је личило на рестаурацију монархије. Мир склопљен у Амијену био је кратког даха и убрзо су обе стране престале да се држе одредби. Наполеон се није одрекао намере да поново завлада Египтом и Сиријом и већ 1802. године упутио је тамо своју војску. Године 1803. Француска је САД-у продала Луизијану да би све своје војне потенцијале усредсредила на рат са Енглеском. Упоредо са тим, Наполеон је и даље радио на учвршћивању своје власти и 18. маја 1804. године усвојен је нови устав (12. година републике) којим је Француска проглашена за царевину а Наполеон за наследног цара Француза. Новим уставом све државне институције су потпуно подвргнуте Наполеону. 2. децембра 1804. године у Паризу, у Богородичиној цркви, папа Пије VII је Наполеона и његову жену Жозефину крунисао. Наредне године, Наполеон се у Милану крунисао за краља Италије. Његовим декретом из 1805. године укинут је 14. јул и 22. септембар, грегоријански календар, из употребе је потпуно избачена реч република. Од 1. јануара 1809. године натпис на новцу замењен је у Француско царство уместо република. Издати су нови закони који су, у суштини, само озаконили долазак буржоазије на власт. Да би још више учврстио своју власт, Наполеон је водио активну спољну политику. Након заузимања Италије његова је намера била да покори читаву Европу а крајњи циљ била је Русија. Главни противник Француске је Енглеска која је у степену развоја индустрије и величином колонијалних поседа била знатно испред Француске. Она је 1805. године организовала нову, трећу коалицију у коју су ушле Русија, Аустрија и Напуљ. Шпанија је стала на страну Француске. Главна битка одиграла се на мору када је удружену француско-шпанску флоту код Трафалгара 21. октобра 1805. године уништио енглески адмирал Нелсон. Без флоте, Наполеон је постао потпуно свестан да све ратне операције мора да пренесе на копно где је био успешан. Након битке код Уцма Французи су 13. новембра 1805. године заузели Беч, а 2. децембра код Аустерлица потукао је аустријско-руску војску. То је била једна од најсјајнијих победа. Погинуло је преко 15000 људи, 20000 заробљено и заплењена је велика количина наоружања. Убрзо је Аустрија у Петрограду потписала мир којим се одриче Венеције, Истре и Далмације и признаје Наполеона за краља и плаћа ратну штету. Након ових победа, Наполеон 1806. године образује Рајнски савез у који је ушла 21 немачка држава. Сада је својој титули цар Француза, краљ Италије додао и протектор Рајнског савеза. Наполеонов старији брат Жозеф постао је Напуљски краљ, а други брат Луј постављен је за краља Холандије. Већ 1806. године Енглеска и Русија образују четврту коалицију којој су пришле Пруска и Шведска. Над Прусима је однео брзу и лаку победу и како истиче Хајне ''Наполеон је само духнуо на Пруску и она је нестала''. Победе Наполеона нагнале су руског цара Алексија I да јула 1807. године закључи мир у Тилзиту којим се Русија обавезује да иступи из коалиције и призна сва француска освајања с тим што би Русији оставио слободу Алексија. На североистоку и у Европи главни циљ Наполеона је био да ослаби свог најјачег противника Енглеску. Била је заведена тзв. континентална блокада новембра 1806. године којом је забрањена свака трговина са Енглеском. Енглеска је одговорила контра блокадом тиме што је блокирала сва француска пристаништа и заузела контролу поморске трговине. Међутим, крајњи ефекат није био повољан по Француску. Било је држава које су се декларативно изјашњавале о прихватању и спровођењy блокаде али се нису ње придржавали. Русија је имала за то и јаке разлоге јер је развијала јаке економске односе са Енглеском. У настојању да са Енглеском затвори европско тржиште, Наполеон покушава да освоји и Пиринејско полуострво. Због одбијања да приступи континенталној блокади 1807. године, Француска је заузела Португалију. Међутим, истовремено су Французи ушли у Шпанију и марта 1808. године заузели Мадрид. Међутим шпански патриоти организују устанак због чега је Наполеон био приморан да у Шпанији држи велику војску што је у крајњој линији слабило позиције у сукобу са Енглеском. Године 1809. организована је нова, пета коалиција у коју је поред Енглеске ушла Аустрија док су на страни Француза остали Рајнски савезници и Пољаци. Французи су у почетку претрпели неколико пораза а главна битка се одиграла код Ваграма, у којој је Наполеон јула 1809. године однео велику победу после чега је закључен мир. Сада територије Трста, Дубровника, Хрватске и Далмације улазе у састав илирских провинција Француске царевине, а Хабзбуршка монархија постала је зависна од Наполеона. Тако је крајем 1810. године велики део Европског континента потпао под власт Француза.

Наполеонова најезда на Русију 1812. године

Након великих освајања у Европи већ 1811. године у многим европским земљама долази до побуна против владавине Француза. Побуне су организоване у Италији, немачким државама и Шпанији, коју је Наполеон под изговором савладавања Португалије која се није прикључила континенталној блокади против Енглеске заузео. Ипак, моћ Наполеоновог царства је била толика да је изгледало како је он непобедив. Наполеоново царство је имало 130 департмана и око 75 милиона становника што је чинило готово половину становништва тадашње Европе. Међутим, услед енглеске контра-блокаде, француска велика пристаништа као Марсеј, Бордо, Авр, затим Хамбург у Немачкој и Амстердам у Холандији потпуно су замрла. Он је покушао неким мерама делимичног нарушавања континенталне блокаде да ублажи трговачко-индустријску кризу али је то било од мале помоћи и са половичним успехом. Уз све то, развлашћено француско племство које се великим делом налазило у емиграцији, додатно је отежавало политичко стање у Француској јер је на све начине покушавало да врати династију Бурбона у Француској. И поред тога, Наполеон је 1812. године предузео до тада највећи поход са намером да заузме Русију и тиме загосподари читавим европским континентом. Верујући у своју моћ, он је 1811. године говорио да ће кроз пет година постати господар света. Један од узрока сукоба са Русијом поред Наполеонове спољне политике коју руско племство није одобравало нарочито око поделе Пољске, 19. децембра 1810. указом руског цара Александра I заведене су заштитне царине на луксузну робу из Француске (свила, сомот, вино…) што је и те како погодило Француску. И још тада је Наполеон вршио тајне припреме за напад на Русију. Да би остварио тај циљ он је почетком 1812. приморао пруског краља да уђе у савез против Русије а одмах затим је исто учинио и са Аустријом. Међутим, није успео да за своје ратне циљеве придобије Шведску. 13. и 24. јуна 1812. године Наполеонова велика армада са близу пола милиона војника прешла је реку Њемен и без објаве рата упала у Русију. Руска војска под командом Барклаја Дертолија, бројала је упола мање војника и применила је тактику избегавања фронталног сукоба увлачећи Наполеона дубоко на руску територију и нападајући с бока. Тиме је Барклај желео да ослаби Наполеонову војску али је то изазвало велико незадовољство код Руса. Барклаја је убрзо, већ авгста, заменио Кутузов, истакнута војничка фигура и ученик још чувенијег Суворова. Иако је француска војска све више продирала у дубину руске територије, њена моћ је веома брзо опадала. Разлоге треба углавном тражити у масовном дезертирању јер је била састављена од представника нових европских народа. Било је Немаца, Италијана, Пољака, Холанђана, Белгијанаца, и једна од најзначајнијих битака те епохе одиграла се почетком септембра, чувена Бородинска битка, где се око 180 000 француских војника и више хиљада топова намерила на војску Кутузова са свега 120 000 људи и неколико стотина топова. Исход борбе био је огроман губитак на обе стране, код Руса преко 50 000 погинулих, али су и Французи имали огромне губитке и како је један савременик написао ''Французи су се показали достојним да однесу победу, а Руси достојни да буду непобедиви''. И поред тога (губитака), руска војска је сачувала борбену готовост, што се у каснијим борбама, повлачењем Француза и показало. Након Бородинске битке Наполеону је био отворен пут ка Москви коју су напустили и војска и становништво. Француска војска је спала на војску од свега 100 000 људи. Москва је била у пламену и Наполеону није преостало ништа друго него да почне са повлачењем што је на крају довело до пропасти велике армаде. Сурова руска зима и глад довели су до уништења француске војске и већ у децембру Французи су поново прешли реку Њемен али са остацима од свега 25 000 војника. Пораз Наполеона у Русији појачао је у поробљеним земљама покрет за ослобођење и већ у марту 1813. образована је нова, шеста коалиција европских држава бројнија од свих претходних. Сачињавале су је Енглеска, Русија, Пруска, Аустрија, Шведска, Шпанија и Португалија. Наиме, Аустрија је нешто касније приступила коалицији бојећи се снажења Пруске која је била главни конкурент у преузимању вођства у процесу уједињења намачких државица. Наполеон је одбио све понуде за мирно решење јер никако није желео да се одрекне огромних територија које је освојио надајући се да ће ипак савладати војску коалиције. Војне операције су вођене на територији Немачке. Наполеон је и поред свега, однео неколико победа код Луцена, Банцена и Дрездена. Међутим, октобра 1813. дошло је до одлучне битке код Лајпцига, тзв. Битка Лајпцига од 17. до 19. октобра 1813. године у којој је учествовало са обе стране око 600 000 вијника. Наполеон је претрпео тежак пораз и морао је да се повуче. Велика царевина коју је створио Наполеон, дефинитивно се почела распадати. Најпре се распао Рајнски савез, затим напуљски краљ Мира такође се спремао да изда Наполеона, као и Холандија, док су Шпанци, уз енглеску помоћ протерали Французе са Пиринеја. Почетком 1814. савезничка војска је продрла на територију Француске.

Осим на спољашњем плану, порази Наполеона у борбама са европском коалицијом утицали су, у огромној мери, на погоршање ситуације у самој Француској. Јављају се немири почевши од покушаја државног удара па затим и до одбијања позива за регрутацијy. Међутим, издаци за ратовање неминовно су захтевали увођење нових пореза што је углавном падало на широке слојеве француског друштва. Кампања коалиције 1814. на кратко је била заустављена али је Француска била исцрпљена и није дуго могла да се одупре војној коалицији (војсци коалиције). Већ у марту она се приближила Паризу. Увукла је своје агенте међу владине кругове у Француској а међу првима као издајник појавио се министар спољних послова Таверан који је још раније одржавао тајне везе са савезницима. 31. марта, савезничка војска на челу са руским царем Александром и пруским краљем Фридрихом Виљемом III ушла је у Париз. Са одушевљењем су их дочекали племићи ројалисти и већ 1. априла сенат је образовао привремену владу под представништвом Таверана. Династија Бонапарта је збачена са престола. Већ 6. априла Наполеон се одрекао власти и пребачен је на острво Елбу која му је дата на доживотно власништво. За краља Француске проглашен је брат Луја XVI, гроф од Провансе, који је тада живео у Енглеској под именом Луј XVIII. На тај начин је извршена рестаурација династије Бурбона. Пад Наполеона изазвао је одушевљење, и племства и свештенства. Међутим, иако је на Бечком конгресу створена Света алијанса, иако је завладала жестока реакција у Француској, ипак није могла да се у правој мери успостави стара феудална власт од пре револуције. Учврстило се буржоаско уређење и завршетак Наполеонових ратова представљају завршетак једне прелазне етапе на успостављању новог политичког друштва. Ови ратови однели су 7 милиона људских живота, а од тога је страдало око милион Француза. Долазак на власт династије Бурбона довео је и до покушаја поновног завођења феудално-апсолутистичког уређења што је убрзо изазвало жестоке реакције. Због таквог стања Луј XVIII је био приморан да уведе устав (даровну повељу), јула 1814. године. Даровна повеља је уважила неке тековине револуције као, рецимо, грађанску једнакост, укидање сталешких повластица. Остао је на снази Наполеонов грађански кодекс, затим, сачувано је ново административно и судско уређење Француске и поштована је неприкосновеност имовине. Овом повељом Француска је претворена у уставну монархију у којој је власт краља и његових министара ограничавао парламент. 13. маја 1814. године у Паризу је потписан уговор о миру између Француске и коалиције. По њему се Француска одрекла свих освајања и сведена је на границе из 1792. године. Међутим, одредбе париског мира изазвале су велико незадовољство у земљи политиком владе Бурбона о којој се почело говорити да у иностранству ништа није заборавила и ништа није научила. Незадовољство је искористио Наполеон да се поново дочепа власти. 1. марта 1815. године са одредом од око 1000 војника и неколико топова искрцао се у Француској и кренуо на Париз. Војска коју је Луј XVIII послао, прешла је на Наполеонову страну. У сећањима Француза биле су свеже успомене на велику моћ (године велике моћи) Наполеона и он је већ 20. марта без једног испаљеног метка ушао у Париз. Луј XVIII је поново морао да побегне преко границе. Поучен ранијим искуством, Наполеон је на захтеве либералне буржоазије пристао на подношење једног либералнијег устава и на проглас о слободи штампе. Међутим, његов повратак је изазвао узбуну у Европи и убрзо је образована последња, нова седма коалиција коју су чиниле Енглеска, Аустрија, Пруска и Русија, а затим су приступиле и остале европске земље. Поново је отпочео рат, сада на белгијској територији. 18. јуна 1815. године у бици код Ватерлоа, недалеко од Брисела, Наполеонову војску је до ногу потукла енглеско-пруска војска под вођством војводе Велингтона и хер маршала Блингтона. Био је то пораз од кога се Наполеон никад није опоравио и савезничка војска је убрзо поново ушла у Француску. 22. јуна поново се одрекао престола, а 6. јула предао се савезничкој војсци (команди). Енглези су га прогнали на острво Света Јелена. Умро је 5. маја 1821. године. Написао је мемоаре где је описао своју владавину и последњу жељу је изразио речима ''Желим да будем сахрањен у Паризу, на обали Сене, у срцу Француске коју сам толико волео''. На тај начин је завршено друго Наполеоново царство које је трајало 100 дана.