Рат за независност у Северној Америци и постанак Сједињених Америчких Држава

Рат за независност у Северној Америци и постанак
Сједињених Америчких Држава

У Северној Америци постојала су три типа колонија које су називане Нова Енглеска. Најразвијеније у индустријском погледу биле су северне колоније где су рударство и бродоградња као и прерађивачка индустрија главне привредне гране. У средње-атлантским колонијама преовлађивало је гајење житарица, док на југу плантаже дувана. Југ је карактеристичан по томе што је тамо преовлађивао робовски рад коме су били подвргнути углавном црнци, али је било и тзв. белих робова или робова-слуга који су због дугова губили и личну слободу. Требало је да они након пет година добију слободу али су обично због нових задуживања остајали у ропству на два или три петогодишња периода. Још пре почетка рата за независност у неким колонијама постојао је известан степен самосталности (аутономије), нпр. постављање гувернера, док је у некима постојала и скупштина представника. Међутим, због посебно тешке пореске политике и разних других оптерећења били су угрожени интереси колониста. Због тога Масачусетска скупштина 1765. године упућује циркуларно писмо осталим колонијама да се у Њу Јорку састане конгрес представничких скупштина као отпор недавно донетом закону о таксама (порезима). Конгрес је одржан у октобру исте године и донео је резолуцију у којој се између осталог каже да се порези могу разрезивати једино уз пристанак месних органа власти. Колонисти се нису задржали на томе већ су службенике енглеске круне задужене за прикупљање пореза (порезнике) малтретирали (мазали их катраном, перјем…) и на крају је енглеској роби објављен бојкот. То је натерало владу у Лондону да 1766. године укине закон о таксама. Међутим, већ следеће године донет је акт о увођењу нових пореза на неке робе што је изазвало жесток отпор али и одлучну реакцију енглеске војске. Тако је 5. марта 1770. године дошло до тзв. Бостонског покоља кад је убијено и рањено више колониста због чега су се односи још више заоштрили. Међутим, 1773. избио је нови сукоб после кога више није било могуће компромисно решење. Наиме, енглески парламент је усвојио један план како да колонисте натера на плаћање пореза. Чај који је увезен у Америку био је ослобођен високих царина и пореза. Очекивалао се да становништво купује јефтин чај, међутим, патриоте се нису ухватиле у тај мамац већ је чај бојкотован. Бостонски трговци су наговорили становништво да сав терет баце у море. При том су актери тог догађаја били обучени у индијанска одела (да би их заварали). Тај догађај је у историји познат као Бостонска чајанка (Бостонско пијење чаја). Енглеска влада је предузела оштре мере, а колонистима је остало сасвим јасно да независност могу да стекну једино оружаном борбом. Образовано је једно координационо тело или кореспондентски комитет са задатком да прикупља оружје и муницију. На челу тог комитета био је Самјуел Адамс, новинар по занимању, који је врло успешно руководио агитацијом међу колонистима, као резултат тога 5. септембра 1774. у Филадалфији је почео са радом I континентални конгрс. Разумљиво је да су већину представљали ројалисти, тј. присталице одржавања веза са енглеском круном уз услов да се у колонијама успостави уставни поредак. Поред осталих, својом активношћу на конгресу се истакао посланик из Вирџиније, Џорџ Вашингтон (1732-1739) који је важио за најбогатијег човека у Америци. Геометер по занимању, Вашингтон је, по својим политичким опредељењима био демократа и велики поборник борбе за независност. Истицао се још и Томас Џеферсон као и многи други.
Резултат рада I континенталног конгреса је упућивање великог броја представки са захтевима енглеској круни да се води рачуна о оптерећивању становништва у колонијама и давање веће самосталности у одлучивању у многим областима. Истовремено, вршене су и војничке припреме јер је сукоб био неизбежан. У војску колониста пријављивао се огроман број добровољаца, и јуна 1775. енглеска војска од 20 хиљада војника супротставила се. Борбе су пренете и у друге области а нешто пре тога састао се и II континентални конгрес.
У овим годинама, низ колонија се прогласио за самосталне и независне државе и оне се, управо на овом, II континенталном конгресу, представљају као самосталне.
7. јуна 1776. године, делегација Вирџиније са Џеферсоном на челу, предложила је резолуцију (декларацију) о независности у којој се каже:
''Влада добија своју власт од оних којима управља. Народно је право да је смени или укине.''

Декларација је, заправо представљала чин одвајања колонија од Енглеске и образовање самосталне државе. Занимљиво је да је у првобитни текст декларације унесена одредба којом се осуђује ропство. Међутим, она није унесена у декларацију у финални (завршни текст), јер су плантажери са југа запретили да ће обуставити борбу против Енглеске. Овако срочена декларација, на овај начин образована држава, јасно да је носила клицу будућег грађанског рата из 1861-65. године. Одмах након II континенталног конгреса, да би се показало колики је степен достигла борба за независност, отпочео је рад на изради устава. Тај први устав назван је ''статут конфедерације'' и потврђен 1781. године. Његове одредбе јасно указују да је скоро у потпуности била намера одвајање од енглеске круне. У његовим одредбама се одређује право на увозне и извозне царине, постојање оружаних снага војске… Поједине државе имале су чак право да по одобрењу конгреса саме објављују рат. Међутим, конгрес ипак није имао неку реалну снагу. Он је, уствари, у овој фази представљао само консултативну установу, тако да од 1776. све до 1787. САД чине савез држава или конфедерацију, а не савезну државу. Најтеже године рата биле су 1777. и 1778. када су Енглези заузели Њу Јорк и Филаделфију. Међутим, 7. новембра 1777, Американци су код Саратоге нанели тежак пораз Енглезима. Наиме, 6000 енглеских војника предало се америчкој полицији. Осим тога, Американцима је пошло за руком да у рат са Енглеском увуку и Француску, а нешто касније и Шпанију и Холандију. Уз све то и Русија је остала неутрална, што је још више погоршало положај Енглеза. Енглези су учинили још један покушај да амерички југ и богате власнике плантажа увуку у рат против Американаца. Међутим, 1781. код Јорктауна, командант енглеске војске, Корнвелс, предао се Џорџу Вашингтону и француском генералу Ероншамбоу. Занимљиво је да је у овом рату за независност учествовао и инжењер Сен Симон и будући командант француске војске, а касније министар Лафајет. Тиме су, заправо војне операције завршене. Долазак виговаца на власт у Енглеској олакшао је склапање мира који је закључен 1782. године у Паризу, потврђен 1783. у Версају чиме је призната независност САД. Међутим, као што увек бива, резултате рата је искористила група људи. Тешка ситуација која је настала услед ратних година, довела је до устанка у више северних држава. Нарочито је био изражен у Масачусетсу где су устаници упадали у судове, уништавали одлуке о наплати пореза, судска решења, а дешавало се да је и милиција често прилазила устаницима. На челу устанка био је Данијел Шејс, један од учесника у рату за независност, чија је добро организована војска чак заузела и складиште муниције владе САД.
Трговци, власници плантажа, банкари и индустријалци, помогли су организовање војске против Шејса који се 1787. године предао. Он и тринаест других вођа устанка осуђени су на смрт, али их је влада, бојећи се устанка ширих размера помиловала. Године 1787. у Филаделфији се састао нови конгрес који је заседао у највећој тајности тако да није вођен ни записник са тог конгреса. Иако није имао овлашћења, конгрес је израдио нови устав, који је са незнатним изменама на снази и данас.
Образован је савез држава са значајно појачаном централном влашћу, док је државама чланицама препуштена знатна самосталност у решавању локалних питања. За поглавара извршне власти постављен је председник који се бирао на четири године. Он командује армијом и флотом.
За првог председника изабран је Џорџ Вашингтон.
Нови устав имао је и својих недостатака. Жене нису имале своје бирачко право. Велика овлашћења добио је врховни суд који се састојао од доживотно бираних чланова. Он може да укине било који амерички закон који је у супротности са уставом. По уставу из 1787. није укинуто ропство, индијанци нису добили грађанска права и није им признато право својине над земљом. Индијанци су истребљивани, исељавани у неплодне крајеве и осуђени на изумирање. Тако да, од краја XVIII до краја XIX века, индијанско становништво од два милиона сведено је свега на 240 хиљада. Но, без обзира на мањкавости, устав је ипак учврстио низ буржоаско-демократских тековина. Најпре, обезбедио је националну самосталност бивших енглеских колонија које су се претвориле у самосталну републику. Укинуте су забране и ограничења Енглеске које су у значајној мери спутавале убрзанији развој индустрије и трговине. Након завршетка рата, око 30 хиљада торијеваца из Енглеске, крупних земљопоседника, прогнано је из земље, а њихова имовина конфискована. Тиме је истовремено уништен и низ феудалних тековина (феудализма) и отворен пут капиталистичком развитку. Укинута су сва племићка звања, титуле, као и ропство за белце, а у значајној мери и за црнце, али само у северним државама.
Несумњиво је да је амерички рат за независност представљао буржоаску револуцију и значајно утицао на будућа револуционарна кретања у Европи крајем XVIII века, а поготово на француску буржоаскy револуцију из 1789. године.