ФРАНЦУСКА БУРЖОАСКА РЕВОЛУЦИЈА

Криза апсолутистичког феудалног уређења у Француској

Буржоаска револуција у Француској с краја XVIII века представља најзначајнији догађај светске историјe и отвара нову епоху у историји човечанства. Осим Француске, читава Европа пада под утицај политичког и економског преврата који је извршила Француска буржоаска револуција. Може се рећи да је то била права народна револуција јер су широки слојеви друштва активно учествовали у њој постављајући и сопствене захтеве како политичке, тако и социјалне. Револуција се у свом току претворила у боржоаско-демократску револуцију. Образовањем владе и државних институција за неко време испуњени су главни задаци револуције и одбрањена је независност Француске која је била угрожена од револуционарне Европе. Иначе, велику препреку убрзанијем индустријском развитку Француске представљало је застарело административно уређење. Наиме, Француска је још од средњег века задржала поделу на покрајине од којих је свака живела засебним животом, тј. имала је своју монету, прописе, своје царине. То је представљало непремостиву препреку слободном протоку робе, тако да је роба, превезена с краја на крај Француске била вишестуко царињена. Утврђено је да је превоз робе из Кине био јефтинији него из земље. Због тога је француски народ, као првенствени задатак постављао уклањање феудалног поретка. Апсолутна монархија која је у време свог настанка била напредна, много пре револуције претворила се у бедем реакције и представљала је сметњу развитку капитализма. Током читавог XVIII века, у Француској није спроведена ни једна озбиљна реформа која би одговарала већини и новим потребама земље. Нерасположење према монархији, гомилано током векова, добија у XVIII веку карактер заоштрених класних супротности, између два владајућа сталежа, племства и свештенства, и трећег сталежа коме су припадали сви остали. Авангарда или предводник трећег сталежа била је крупна буржоазија. Наиме, банкари, власници бродова, закупци пореза, трговци, по свом богатству и образовању, отменој раскоши нимало нису заостајали за француским племством које је углавном било концентрисано у Паризу. Тако да у многим градовима, Бордоу, Нанту, Марсеју постоје многи богаташи који непрестано увећавају своје богатство, док је, са друге стране племство све више пропадало. Тако је буржоазија својом делатношћу допринела сјају и моћи Француске. Међутим, као и читав трећи сталеж, буржоазија је осећала свој понижавајући положај јер јој постојећи закони нису гарантовали, првенствено, имовинску сигурност. Дакле, буржоазија је имала богатство али није учествовала у власти. Она се не мири са постојећим стањем (положајем), иступа у име читавог сталежа, и израдила је програм борбе против апсолутистичког поретка у Француској. У својим захтевима, буржоазија је тражила укидање свих повластица и сметњи које су спречавале развитак капитализма у Француској и потпуну економску и политичку слободу за све. Она је убацила и ступала са лозинком ''слобода и једнакост братства'', што је читав трећи сталеж са одушевљењем прихватио. Широким масама се у почетку чинило да буржоазија има исте циљеве као и народне масе. Главну масу становништва по градовима чинили су занатлије, радници, ситни трговци и људи који су једва економски опстајали и били су познати под општим именом ''санкилоти''.
У ово, предреволуционарно време, радници у Француској нису представљали самосталну класу јер је недостајала њихова организованост и нису иступали са посебним класним захтевима. Слабе радничке организације жестоко су прогањане. Једино су, с времена на време, деловала тајна радничка удружења. Осим тога, није постојала јединствена организација (било је неслоге) која би иступала у име свих радника. И поред тога, раднички штрајкови, били су веома распрострањени у Француској. Међутим, у тим сукобима, монархија је увек стајала на страни буржоазије и послодаваца. Радници нису буржоазију сматрали за свог највећег непријатеља већ аристократе, племство и монархију.

Развитак буржоаске идеологије у XVIII веку

Знатно пре револуционарних збивања, целокупни систем феудалних односа се неповратно урушавао. Француска је у другој половини XVIII века заузимала водеће место у Европи по степену развитка научне мисли. Из редова трећег сталежа изронио је низ веома способних научника, филозофа, публициста и теоретичара који су потпуно изменили погледе на свет и својим идејама пресудно утицали на подривање ауторитета самих основа феудалног поретка тј. његове религије, морала и свих феудалних установа. Ауторитету религије, предању, традицији, филозофи XVIII века супротставили су се разумом и читав свет и дешавања и појаве тумачили су на тај начин. У историју су, представници овог рационалистичког правца филозофије, ушли под именом ''просветитељи''. Прво покољење појавило се већ у првој половини XVIII века, а међу њима свој печат предреволуционарној епохи у Француској, дали су, првенствено, Волтер и Монтескје. Политичке и социјалне теорије које су они поставили јасно су одражавале тежњу француске буржоазије да се у Француској уведе уставна монархија, што би значило и укидање свештеничких и племићких повластица.
Франсоа Волтер (1694-1778) назван је још патријархом филозофа. Он је пре свих започео борбу против феудалног поретка. Због својих уверења, још као млад био је заточен у Бастиљи, озлоглашеној тамници, а касније је протеран из Француске. Црква је његове списе ставила на индекс (на листу забрањених). Он је постао најопаснији противник повлашћених сталежа у којима је видео силу која подјармљује (гуши) мисао и личност. Захтевао је контролу владе (државе) над радом цркве. Борио се за верску трпељивост (толеранцију) и давање грађанских права протестантима и јеврејима. Борећи се за повратак природних права човеку, Волтер је захтевао коренито преуређење судова, укидање инквизиције и увођење законодавства којим би се завео ред у држави. Био је против анархије (безвлашћа) и говорио је да када светина пресуђује, све је изгубљено (да нема реда). Одржавао је везе са многим европским дворовима и његов политички идеал био је просвећени апсолутизам (савез краља и филозофа). Сачувана је његова преписка са руском краљицом Катарином и Фридрихом II (био је њихов пријатељ). Међутим, чим је почела револуција, Катарина је Волтера прогласила за штетног и развратног писца. Умро је деценију пре револуције, а последњих дана његовог живота, свештенство је покушавало да га приволи на измирење са црквом, али без успеха, чак је одбило да га сахрани у Паризу. Његови пријатељи су тајно организовали сахрану у једном селу. Због својих заслуга, након победе револуције, његови посмртни остаци пренесени су у Пантеон. Међутим, када је на кратко победила реакција 1814, реакционари су његово тело избацили на сметилиште.
Друго значајно име представљао је Монтескје (1689-1775). У наслеђе је добио место у парламенту Бордоа (покрајински суд). Продао га је и посветио се књижевном раду. Био је представник либералног правца и присталица завођења монархије по угледу на Енглеску (уставна монархија). Написао је доста дела али му је светску славу донео трактат (расправа) – ''Дух закона'', објављен 1748. године, на коме је радио пуних двадесет година. Он је у историји човечанства разликовао три облика владавине: републиканску, монархистичку и деспотску. За најбољи облик владавине сматрао је парламентарну монархију, уређену по енглеском обрасцу. Француска буржоазија, придржавала се и прихватала његове теорије за време револуције, јер су оне одражавале њене тежње.
У другој половини XVIII века, против апсолутизма иступа млађе покољење француских просветитеља. Један од њих је и Жан Жак Русо (1712-1778), који је имао велики утицај на развој француске демократске мисли. Син женевског часовничара, Русо се прочуо када је академија у Дижону објавила конкурс за обраду теме:''Да ли развој науке и уметности утиче на прочишћавање свести (нарави)?''. Значајна су му дела ''Емил'' или ''О васпитању'' и ''Друштвени уговор''. Говори о настанку приватне својине, а самим тим и о друштвеној неједнакости.
Покољењу предреволуционарних мислилаца припада и група филозофа- материјалиста, као што је Дидро, Даламбер, Хелвеције, Холбак, или, познатији под именом енциклопедисти. Они су, користећи дотадашња научна сазнања издали ''Енциклопедију'' или ''Речник са тумачењима из области уметности и заната''. Разуме се да се то косило са схватањима цркве и племства који су немилосрдно прогањали енциклопедисте и забрањивали њихове списе.
Појављују се, као оснивачи француске политичке економије, и физиократи, чију плејаду предводи др Кене, који сматра да је приватна својина најважније човеково природно право и да је задатак државе да је заштити. По њему треба уклонити препреке које спутавају приватну својину и да држава треба врло мало да се меша у човекову делатност. Њихова лозинка је била ''нека ствари иду својим током'' или ''на сметајте људе у раду''.
Поставке теорије и, уопште, стваралаштво идеолога предреволуције Француске, дефинитивно су подриле феудални поредак и пердстављале најзначајније основе победи фрнцуске буржоаске револуције. Десило се, на крају, да су уочи револуције, многи француски аристократи као Мирабо, Лафајет и многи други пришли трећем сталежу и активно се укључили у његову борбу.

Француска монархија уочи револуције

Луја XV, који је умро 1774, наследио је унук Луј XVI као двадесетогодишњак. Човек ограничених способности, али веома лукав и лицемеран. Његово основно занимање били су лов и занатски послови. Водио је дневник и често се дешавало да је у дневнику записивао ''ништа''. То се десило чак и дана приликом заузимања Бастиље. Његова жена Марија Антоанета, ћерка аустријске царице Марије Терезије, углавном је живот проводила у раскоши што је државну касу пуно коштало, јер је била испражњена. Због тога ју је народ назвао Мадам Дефицит (госпођа Губитак). Још је дугогодишња владавина Луја XV довела земљу до руба пропасти.
Услед дугогодишњих неуспешних ратова био је пољуљан и међународни углед Француске. Њен највећи конкурент у светској политици била је Енглеска која ју је потискивала на свим меридијанима. Променом на француском престолу, Французи су очекивали сређивање прилика, у првом реду, на плану финансија. Због тога је на место министарства финансија доведен Тирго, који је био веома способан и са решеношћу да среди финансије, па је покушао са извођењем реформи. Његов основни програм био је да се Француска не задужује и не уводи нове порезе. У знатној мери је успео да среди, да умањи државни дуг. Међутим, не увођење нових пореза значило је и смањење прихода прва два сталежа, чиме су они лишени неких повластица. Под њиховим притиском 1776, Тирго је био принуђен да поднесе оставку и настао је застој у извођењу свих реформи. Краљ је позвао Некера који је, међутим, показао неодлучност и његов програм није предвиђао никакве темељније реформе. Увео је новину објављивањем државног буџета што је разбеснело краљевски двор који није желео да открије где се троше народна средства. Нарушивши ту тајну, двор му никада то није опростио, и већ 1781. био је принуђен да поднесе оставку. После тога настаје период јачања реакције. Води се, донекле, успешан рат против Енглеске, и углед француске монархије у Европи је порастао. Међутим, и поред знатног економског полета, Француска је имала дуг од 4,5 милијарди ливара. Након тога, 1786, склопљен је трговински уговор с Енглеском, по коме су обострано снижене царине на робу. Међутим, десило се да је јефтинија енглеска индустријска роба потискивала са тржишта француску робу. Дошло је, временом, до потпуног колапса француског буџета, и да би се он попунио, једини спас је био сазивање скупштине државних сталежа за 4. мај 1789. године. Међутим, ситуација у Француској постаје толико напета, да је револуција била неизбежна. Те године почињу избори за државне сталеже, и буржоазија, у име трећег сталежа, води енергичну изборну кампању. Без обзира на цензуру, она је подвргла оштрој критици француску монархију кроз брошуре, листове (новине). Значајна је, у овом периоду, брошура Сијесеса под насловом ''Шта је трећи сталеж?''.
Истакли су се такође, у агитацији Робеспјер, дуго година вођа јакобинског клуба. Указом Луја XVI, за скупштину државних сталежа, трећем сталежу је омогућено да пошаље свега 600 посланика од укупно 25 милиона, колико је Француска имала у то време. Иначе, 22 милиона чинили су трећи сталеж. Карактеристично је да су се државни сталежи састали још 1814. године, што јасно говори о карактеру власти у француској монархији. У упутствима трећег сталежа, истакнути су захтеви за доношење устава, укидање повластица првом и другом сталежу, као и заштита својине и увођење правне једнакости. Скупштина државних сталежа отворена је 5. маја 1789. и влада је том приликом свесно учинила све да потцени трећи сталеж тиме што су се повлашћени сталежи краљу представљали у свечаним оделима, док трећи сталеж, у скромним, црним. Такође су у скупштину улазили кроз споредни улаз. Скупштину је отворио краљ својом беседом којом је објаснио да је скупштина сазвана да влади пронађе нове изворе прихода.
Министар Некер је лажно представио повољан положај државних финансија. Реакција трећег сталежа била је жестока и наредних дана догађаји су узели сасвим други ток. Уз све то, у Паризу, међу народом настају покрети. Следећа седница одржана је 23. јуна и Луј XVI је, желећи да заплаши трећи сталеж одржао говор пун претњи, и сву кривицу за лоше стање у Француској пребацио на трећи сталеж. Међутим, на његову наредбу да се посланици разиђу и настане рад у комисијама, вођа трећег сталежа, Мирабо, иначе сјајан говорник, узвикнуо је краљевим војницима: ''Идите и реците своме господару да смо ми овде по вољи народа и да ћемо одавде изаћи само помоћу бајонета''. Народу је у овом тренутку пришло и много представника првог и другог сталежа. Било је много племића који су стали уз народ и спречили крвопролиће. Тако је Луј XVI био принуђен да одобри изједначавање сталежа у скупштини. Ускоро се, 9. јула скупштина прогласила за уставотворну. Упоредо са тим, влада је убрзано припремала интервенцију, и у логорима око Париза било је окупљено око 20000, углавном швајцарских и немачких најамничких пукова. Раволуционарно време је захватило и војску, и 30. јуна сва гарда и млади официри прешли су на страну народа. Када је швајцарски најамнички пук напао масу, као одговор на то, народ је 13. јула из војних магацина однео 30-ак хиљада пушака и набавио неколико топова. Немири су се још више повећавали, да би масе кренуле ка Бастиљи, озлоглашеној тамници, која је 14. јула освојена и народ је је, такорећи ''циглу по циглу'' разнео. Ту никад није подигнута зграда, већ је уређен леп трг. Дан пада Бастиље, 14. јул, слави се као национални празник Француске. Тиме се народна скупштина учврстила, и буржоазија је дошла на власт.
Након догађаја око заузимања Бастиље, краљевски двор је захватила паника и пристајао је на све уступке. Краљ је саопштио скупштини да ће удаљити војску из Париза. Догађаји од 14. јула у Паризу, покренули су масе и у другим градовима Француске у којима су образоване месне самоуправе на чије је чело долазила буржоазија.
И на француском селу настају снажни покрети, и може се рећи да је у читавој Француској отпочела сељачка револуција. Сељаци су уништавали феудална имања, спаљивали документа о њиховим дуговима, што је убрзо уставотворну скупштину навело да хитно почне разматрати сељачко питање. На седници уставотворне скупштине, 4. августа, донета је одлука на којој су се племићи-посланици дефинитивно одрекли својих феудалних права која је револуција, већ фактички била укинула. 5. августа објављена је одлука којом се феудални поредак заувек укида. За свој главни задатак, скупштина је сматрала доношење устава. Направљен је пројекат под називом Декларација права човека и грађанина. Аутори декларације придржавали су се идеја просветитеља и енциклопедиста а уграђени су и елементи америчке декларације о независности. По декларацији, слобода, својина, безбедност и отпор угњетавању представљају природна права човекова, а закон треба да буде једнак за све. С обзиром да је декларацију иницирала буржоазија, она је обавезно, у текст уградила и елеменат да је приватна својина света и неприкосновена, разуме се штитећи своје интересе. Декларација представља наговештај нове епохе и почетак новог друштвеног капиталистичког друштва у Француској. Разуме се да краљ и двор нису имали намеру да се придржавају декларације и помире постојећим стањем. Почело је масовно емигрирање племића и краљевске породице у друге земље и они ће, као емигранти, непрестано водити борбу за повратак старог режима у Француској. Краљ се склонио у Версај, међутим, већ 5. октобра маса је пошла према Версају износећи своје захтеве.
У овим догађајима од 5. и 6. октобра, побркани су сви планови о рестаурацији монархије. Дефинитивно је власт крупне буржоазије учвршћена, и револуција је победила. То је нагнало скупштину да убрза рад на доношењу устава који је усвојен 1791. и укинуо поделу на сталеже. По овом уставу, грађани Француске су подељени на две категорије, активних и пасивних. Активним грађанима постали су они са навршених 25 година који су поседовали непокретну имовину и плаћали непосредни порез. Они су добили грађанска права. Међутим, већина Француза сврстана је међу пасивне грађане који су, као и пре револуције остали обесправљени. То значи да устав није испунио обећање из декларације. Уставом је заведено и ново државно уређење и Француска је подељена на 83 департмана на челу са директоријумом. Укинути су парламенти (покрајински судови) и судију су бирали активни грађани. Јевреји и протестанти изједначени су у правима са католицима. Међутим, устав није укинуо ропство у колонијама. Луј XVI више није био краљ по милости божјој него по милости Француза. У тренутку када се ситуација донекле смирила, буржоазија је на све начине покушавала да одстрани народне масе од управљања и решавања политичких питања.

Јакобинска диктатура

После револуције од 31. маја до 2. јуна отпочео је период познат под именом јакобинска диктатура који је трајао од 2. јуна 1793. до 27. јула 1794, када је дошло до преврата у историји познатог као 9. термидор друге године републике који је јакобинце одстранио са политичке сцене у Француској. Јакобинци су, након доласка на власт, предузели низ мера, и економских и политичких, у циљу, како су они говорили, спашавања Француске. Привремено је разрађен нови концепт буржоаског друштва, озваничен у јакобинском уставу из 1793. године који, због веома неповољних спољних околности није ступио на снагу. То је и основни разлог што модел народног суверенитета није могао да се одржи ни у француској револуцији, ни у буржоаском друштву уопште, ни тада, ни касније. Тај уставни модел народног суверенитета који је, у декларацијама, изражавао интересе народа, био је, у ствари, и крајњи домет буржоаско-демократског републиканства. Он је, у крајњој линији, задржао неприкосновеност приватне својине, тј. буржоаске својине која је представљала основу друштвено-економских односа у буржоаском друштву. Својим победама над монархијом и племством, буржоазија није више имала потребе за револуцијом, већ за учвршћивањем своје власти и над свим другим снагама револуције.
Диктатура јакобинаца изазвала је, за све време њихове владавине, реакцију других партија које су настојале да подрију власт јакобинаца и револуцију скрену другим током. Јакобинци су, већ крајем маја 1794. постали мета завере, нарочито њихове вође, Робеспјер, Сенжист, Кутон. На другој страни није престајала борба европске коалиције против Француске. Буржоазија је организовала јаку агитацију за хитно закључење мира, за збацивање јакобинаца и укидање диктатуре коју су они завели. 8. термидора, Робеспјер је одржао говор у конвенту како би ојачао своју власт, истичући да су јакобинци присталице правичности. Комитет (конвент) је, по предлогу Робеспјера, још крајем 1793, основао комисију за ослобађање оних лица која су грешком била ухапшена. И поред намера да ублаже режим, јакобинска република је имала све више непријатеља који су организовали завере, диверзије, а нарочито шпијунажу, а у мају 1794. букнуо је чак и устанак. Непријатељи јакобинаца су непрестано појачавали борбу. У свом последњем говору у конвенту, Робеспјер је поднео извештај о дотадашњем раду владе и изложио програм као најзначајнији резултат. У спољној политици означио је значајне победе које је француска војска однела над коалицијом и сматрао је да треба дати пуну подршку револуционарној влади. У унутрашњој политици, окомио се на државну власт, односно онај део огрезао у злоупотребама а који је био потчињен комитету јавне безбедности. У почетку је његов говор оставио утисак да он поштује конвент, а он уверен да ће имати подршку конвента. Завереници, међутим, нису мировали и убрзо се испоставило да се око Робеспјера и његових присталица стегао обруч. Захваљујући издаји, један жандарм је продро у просторију у којој су заседали чланови комуне, опалио на Робеспјера и тешко га ранио. Неки су покушали бекство, а неки извршили самоубиство. Рањеног Робеспјера пренели су у конвент, а сутрадан, 9. термидора (27. јула), он и његове присталице су били гиљотинирани. Тиме је завршен период јакобинске диктатуре.
У историографији има различитих оцена о владавини и узроцима пада јакобинаца. Има чак мишљења, међу буржоаским историчарима различитих праваца, да је јакобинска диктатура била случајна појава у развоју француске револуције. Она је настала због тога што демократске тековине народних маса нису биле у тесној вези са задацима револуције. И још једна чињеница говори у прилог тези брзог пада јакобинаца јер су своје раније саборце и истомишљенике Ебертовце и присталице Еберта и Дантона, погубили, што је још више убрзало њихов пад.