Римски бројеви имају несумњиво дуг процес свог развитка, и данас је потврђен став истакнутог палеографа Монсена да су основни римски бројеви 1, 5 и 10. Ови бројеви су старији од самог алфабета и представљали су један прст, отворену шаку и две шаке. Настанак других помоћних бројева- 50, 100 и 1000 Римљани су у почетку преузели од Грка, где је:
τ (тета)- 100
φ (фи)- 1000
χ (кси)- 50
У Цезарово време, осим овог начина обележавања, писало се и:
I – 1 000
II – 2 000
III – 3 000
У употребу улазе и поједине сигле за означавање бројева, као нпр.:
C – centum - 100
M - milla - 1 000
Број 500 је настао половљењем ознаке за 1 000 из Цезаровог времена:
I - D
Остали бројеви настају комбинацијом главних римских бројева са помоћним. Ознака за 50 била је замењена римским словом L, али овај знак не води директно порекло из алфабета, већ је у почетку то био знак преузет из грчког алфабета (λ) од ког је временом отпала једна страна (леви крак). Арапске бројске су индијског порекла, што осим западних потврђују и арапски историографи, а први познати примерци индијских бројки у Европи су нађени у оквиру два шпанска рукописа
из средине X века. Арабљани су освојивши северну Африку продрли на Иберијско полуострво. На остале просторе Европе арапске бројке су се пробиле тек крајем XII века.
Капитала рустика се употребљавала у свакодневном животу; већина слова је иста као и у капитали квадрати. Писмо је in continuo (речи се не раздвајају), али постоје тачке.
Literatura: Beleske sa predavanja prof. dr Vladana Gavrilovica, filozofski fakultet, Novi Sad.
Prijem 
