Палеографија је наука која се бави постанком и развојем писма. Назив потиче од грчких речи paleos- стар и grafei-писмо, те је у самом називу палеографија изражена њена суштина- проучавање старих писама. Када данас пратимо развој писма, уочавамо два супротна правца: у једном развој тече у омасовљавању броја знакова којима се изражава људска мисао (нпр. кинеско и јапанско писмо). Али упркос омасовљавању броја знакова, Кина и Јапан су током времена ипак достигли известан цивилизацијски напредак.
У историјским временима се показало да је овако гломазно писмо успоравало развој идеја које су услед тежине самог писма биле знане малом броју образованих људи. Друга група је тежила да са што мање знакова изрази човекову мисао, и у ову групу писама спадају она која су носила западноевропску културу и мисао (грчко и латинско). Ова два сродна писма су имала своје заједничке корене које можемо пратити у оквиру Медитеранског басена кроз развој писма на тлу Африке и Арабије. На овом простору је настао први и најједноставнији облик писма изражен кроз систем знакова ликовног типа, тј. низа цртежа и ово писмо је добило назив пиктографско писмо. Његови први трагови су се нашли код Сумерана у Месопотамији. Сумерска култура је трајала скоро два миленијума (од око 4 000 пне до 1 800 пне) и утиснула је свој првобитни печат целој људској цивилизацији.
Већ око 3 000 пне на овом истом простору наилазимо на развијенији облик писма састављеног од цртица и знакова у облику клина (тзв. клинасто писмо). Писало се на различитим материјалима- од камена до мекших материјала (нпр. глинених плочица). Ово писмо су даље унапредили Вавилонци и Асирци додавајући му своје семантичке особине. Поред оваквог начина писања разбија се аутохтоно (независно) египатско хијероглифско писмо које је сачињено као спој сликовних симбола, али које такође представља одређена слова и слогове, што је посебно збуњивало научнике. Њега је растумачио француски научник Жан Франсоа Шамполион, користећи камен из Розете.
У подручју Егејског мора, у оквиру критско-микенске културе такође се развио један аутохтони облик писма који се данас дели у старију и млађу варијанту, тзв. ЛИНЕАР А и ЛИНЕАР Б, од којих је данас, и то само делимично дешифрован линеар Б. Линеари су такође изражени кроз комбинацију ликовног и симболичког тј. знаковног. Све ове облике су упознали највећи трговци Старог века- Феничани, за које се сматра да су осим градова Библоса, Тира и Сидона основали и више насеобина на Средоземљу, међу којима се нарочито истицала Картагина. Као спој свих побројаних писама, код Феничана се на непознат начин јавља алфабетско писмо, које ће постати претеча грчког, и касније латинског писма.
Од Феничана алфабет преузимају Грци, који га додатно усавршавају, уносећи ознаке за вокале у грчком језику, али притом задржавајући феничанске ознаке. Друга модификација је била у погледу начина писања. Првобитни начин је био здесна на лево, да би Грци увели садашњи начин- слева на десно. Како то није било учињено одмах, у тој међуфази се развио тзв. БУСТРАФЕДОН- стил при ком се један ред писао здесна на лево, а следећи слева на десно. Латински алфабет води директно порекло из грчког алфабета.
Простор јужне Италије је био непосредно колонизован од стране Грка између 800. и 600. године пне, и то у толикој мери да је добио назив Magna Graecia. Насељеници су махом били из грчког града Халкиде са острва Еубеје. Они су у Италији основали град Кумум и из њега непосредно, трговином почели ширити и свој алфабет у контакту са италским народима. Од италских народа пре свих се издвајају два племена- Етрурци и Латини, од којих су Етрурци били на већем културном и цивилизацијском нивоу. Они су најзаслужнији за прихватање и даљу модификацију грчког алфабета.
Literatura: Beleske sa predavanja prof. dr Vladana Gavrilovica, filozofski fakultet, Novi Sad.
Prijem 
