Edukacija


 
PrijemPrijem  KalendarKalendar  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  TražiTraži  Lista članovaLista članova  Korisničke grupeKorisničke grupe  Registruj seRegistruj se  Pristupi  

Delite | 
 

 Уједињење Италије

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Grupa autora



Broj poruka : 63
Datum upisa : 01.09.2009

PočaljiNaslov: Уједињење Италије   Uto Sep 01, 2009 8:16 pm

Револуција из 1848. године оставила је Италију распарчану а неки делови остали су под туђинском влашћу. Тако је северном Италијом господарила Аустрија. У Риму се налазила француска војска а у Ватикану француска најамничка стража. Иначе 50-их година XIX века у Италији се осећа значајан економски полет и самим тим све више јача свест о националном уједињењу. Наиме, образују се удружења која себи стављају у задатак уједињење Италије. Једно од првих било је италијанско национално друштво које је основао адвокат Манин. Они су желели да се уједињење Италије изврши под вођством Савојске династије. Члан тог друштва постао је и Ђузепе Гарибалди. Радикалнији савез на чијем је челу био Ђузепе Мацини који је учествовао и у организовању радничких организација залагао се за републику. Мацини је у Ници основао тајно удружење Нова Италија. Његов покушај да у два наврата 1852. и 1853. године подигне устанак у Мантовији и Милану, остао је без успеха. Трећи блок ујединитеља чинио је либерални савез у чији су састав улазили племство и сардинска буржоазија. Најистакнутија фигура у њему био је политички вођа Пијемонтске краљевине гроф Бензо Камило Кавур. Они преузимају вођство и играју најзначајнију улогу у борби за уједињење Италије и израз Пијемонт постао је кроз историју синоним за ујединитеље. Кавур је, иначе син богатог велепоседника и трговца који већ у двадесетој години напушта службу на двору и у војсци и одлази у Француску а потом у Енглеску у којој проучава систем парламентарне монархије. Био је један од уредника новина Рисођименто (Васкрсење). Залагао се за увођење парламентарне монархије енглеског типа. Иначе од 1852. до своје смрти 1861. био је председник владе. Врло је вешто користио ситуацију на спољнополитичком плану. Тако је у Кримском рату (1853-1856) који су водиле Турска, Енглеска и Француска против Русије упутио један одред војске надајући се да ће, првенствено Француска помоћи уједињењу Италије. Његова главна политичка идеја била је уједињење целе Италије под вођством сардинске династије. Француска је, донекле, изашла у сусрет тежњама Сардиније која је након Кримског рата ослободила Ломбардију и Венецију али је за узврат тражила Ницу и Савоју. Крајем 50-их година долази до заоштравања односа између Француске и Аустрије. На једном пријему 1859. године, Наполеон III је аустријском посланику јасно рекао да су њихови односи лоши што је представљало сигнал да Аустрија пошаље у Ломбардију појачање од 30 хиљада војника. У знак протеста становништво Италије је бојкотовало аустријску робу а већ у априлу 1859. године отпочео је рат. Удружена француска и сардинска војска однела је одсудне победе над Аустријанцима код Мађенте и Солферина, јуна 1859. То је био знак за устанак против аустријске владавине, не само у северној већ и у средњој Италији, Парми и Модени. Велики део ових области прогласио је независност и објавио је паролу о уједињењу са Пијемонтом. Међутим, из страха о формирању једне велике европске државе, супарнице Француске, нагнали су Наполеона III да се тајно састане са аустријским царем Фрањом Јосифом у Вила Франки, јула 1859. године. Француска је иступила из рата и није испунила обећање да ослободи Ломбардију и Млетачку. Тако је Италија и даље остала разједињена. Међутим, борба за уједињење није престајала тако да 60-их година почињу устанци на Сицилији којима прилазе и добровољци на челу са Гарибалдијем који је имао значајну војничку улогу у овим догађајима. Убрзо је Гарибалди освојио читаву Сицилију протеравши војску Бурбона и поставио нову владу у име сардинског краља Виктора Емануела. Убрзо затим, своју војску је пребацио на копно и освојио Напуљ. Дочекан од становништва са одушевљењем, он је тиме постао и стварни владалац јужне Италије. Ђузепе Мацини је најављивао да се прогласи република, међутим, иако храбар у борби Гарибалди је био прилично аполитичан. Међутим, на крају је пристао да се одрекне диктатуре и спроведе изборе. Октобра 1860, на изборима, већина се изјаснила за присаједињење Напуљске краљевине Пијемонту у који је у пратњи Гарибалдија ушао и Сардински краљ Виктор Емануел. Резултати борбе за уједињење у овој фази били су видљиви и фебруара 1861. у Торину је свечано отворен први италијански парламент, а 14. марта 1861. Виктор Емануел је проглашен за краља Италије. Нову краљевину је одмах признала Енглеска, затим Швајцарска и САД. До тада је била уједињена читава Италија осим Млетачке области и Рима. Следеће 1862. године Гарибалди је припремио експедицију на Рим али га је одвратио Виктор Емануел јер је Наполеон III отворено запретио. Разочаран издајничким поступком италијанске морнарице Гарибалди је прогнан на острво Капреру које је било његова својина.
Значајна је 1865. година када је Пруска заратила са Аустријом. Разуме се да је италијанска влада стала на страну Пруске и Гарибалдијеви добровољци придружили су се у том рату. Поражена Аустрија предала је Наполеону III Млетачку област а овај ју је предао Италијанској краљевини. Гарибалди је још једом 1867. покушао да освоји Рим али су његов одред поразили папини најамници и француска војска, док је италијанска краљевска војска равнодушно посматрала овај призор. Најповољнији тренутак за коначно уједињење Италије наступио је избијањем француско-пруског рата 1870. године. Искористивши тешкоће Француске, италијанска војска је 20. септембра 1870. године заузела Рим. То је било коначно уједињење Италије. Оно има велики значај у европској историји јер се Италија као и уедињена Немачка појављују као две значајне европске силе. Будући да су се релативно касно ујединиле те да је давно извршена колонијална подела света, оне ће настојати да се својом снагом наметну и образовањем војног савеза коме је пришла и Аустроугарска постати главна сметња светском миру. Њиховој главној политици као противтежа јавиће се велике европске силе Енглеска, Француска и Русија у жељи да сачувају своје позиције што ће, на крају 1914. године довести и до I светског рата.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
 
Уједињење Италије
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Edukacija :: Medjunarodna politika :: Istorija svetske politike-
Skoči na: