Edukacija


 
PrijemPrijem  KalendarKalendar  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  TražiTraži  Lista članovaLista članova  Korisničke grupeKorisničke grupe  Registruj seRegistruj se  Pristupi  

Delite | 
 

 Турска и Балкан крајем XIX века

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Grupa autora



Broj poruka : 63
Datum upisa : 01.09.2009

PočaljiNaslov: Турска и Балкан крајем XIX века   Uto Sep 01, 2009 8:16 pm

XIX век предстравља период јачег буђења националне свести покорених народа када тежње за националним уједињењем и стварање националних држава попримају карактер револуције. То је нарочито карактеристично за балканске државе које се најчешће делом налазе под османлијском влашћу. И у другој половини XIX века највећи део балканских држава налазио се у статусу аутономних кнежевина све до краја 70-их година. Турска, осим на Балканском полуострву под својом влашћу држи велики део западноазијског континента, као Месопотамију, Јерменију, Сирију, Палестину и део Арабијског Полуострва. Турски поседи у Северној Африци били су Триполис и данашња Либија, Египат и Тунис. Међутим, с обзиром на то да је централна власт у Турској јако ослабила, највећи део ових територија, не само номинално, налазио се под влашћу султана. Капиталисички развитак који у Европи бележи снажан успон у Турској је врло споро продирао, највише због застарелог уређења и јаких остатака феудалних друштвених односа. Карактеристично је да су спахије биле из редова муслиманског становништва, док је буржоазију чинило, углавном, хришћанско становништво, у првом ред Грци, Јермени, Словени (словенско становништво уопште). Разлика између развијених европских капиталистичких земаља и Турске у целокупном развоју непрестано се повећавала и Турска већ крајем XIX века постаје типична полу-колонијална земља у којој западни капитал има доминантну улугу и јаке стратешке интересе. Њена економска и политичка слабост од почетка XIX века протиче у знаку борбе подјармљених народа за национално ослобођење. У европској дипломатији постаје актуелно тзв. источно питање тј. питање даљег опстанка Турске у ондашњим границама. Почетак распадања представља српска револуција из 1804. године. Иако области Србије у економском и културном погледу заостају за областима у Грчкој, где имамо већ ојачалу трговачку буржоазију (нарочито бродовласничку), устанак су подигли Срби који су и у предходним историјским периодима представљали главног чиниоца на просторима Балканског полуострва. Борба српског народа је означила почетак распадања турске власти на Балкану и њеног дефинитивног нестајања у Балканским ратовима 1912-13. г. За њима су кренули Грци 1821, а 60-их и 70-их година и остали балкански народи. Врхунац источне кризе пада избијањем босанско-херцеговачког устанка 1825. године. Непосредни повод устанку представљали су намети херцеговачким кметовима. То значи да је у почетку имао социјални карактер. Међутим, врло брзо појављују се и политички захтеви устаника, тј. борба за потпуно ослобођење од турске власти и тежња за уједињењем са Србијом у којој је аутономија достигла највиши ниво и која се само номинално налазила под турском влашћу. Устанак у Босни и Херцеговини изазвао је јачање национално-ослободилачког покрета и у другим крајевима Балкана, нарочито у Бугарској 1876. када су разуларене турске јединице посекле 5000 људи у једном насељу, а укупни број се попео на преко 25000. У читавој Турској почели су масовни протести хришћана. Међутим, у самој Турској долази до немира када се све више јављају и јачају реформске снаге. Тако маја 1876. либерална партија младотурака збацила је са престола султана Абдулазиса. На престо је доведен султан Мурат V. Овако несређену ситуацију у Турској искористиле су Србија и Црна Гора, заратиле с Турском, стајући у одбрану устаника у Херцеговини. Тешку ситуацију у Турској искористила је Русија која се још од половине XVIII века сматрала главним заштитником хришћана на Балкану. Руска војска је прешла Дунав и заузела Бугарску, кренувши пут Цариграда. Приближила се Цариграду у коме је завладала паника. Међутим, у одбрану Турске, у ствари, у одбрану сопствених интереса, и стратешких и економских, устају и Енглеска и Аустроугарска. Да би избегла директни сукоб са њима, Русија је зауставила своју војску пред Цариградом. У месту Сан Стефану, марта 1878. године потписан је уговор о миру, у историји познат као Санстефански мир. По његовим одлукама створена је Велика Бугарска која се простирала од Дунава до Егејског мора. Била је очигледна жеља Русије да оствари вековни сан изласка на Егејско море, што западноевропске државе никада нису допустиле. Велика Бугарска је , у ствари, Руска творевина. Због јаког противљења европских држава, Русија је била принуђена да пристане на ревизију Санстефанског уговора. Тако је јуна 1878. године сазван конгрес у Берлину на коме је Отоманска империја била територијално знатно сужена (окрњена). Изгубила је територије у Малој Азији, првенствено кавкаске територије, стратешки јако важне. На Балканском полуострву образована је кнежевина Бугарска. Затим, по одредбама Берлинског уговора, Србија и Црна Гора добиле су независност. Србији је припојена Црна Гора. Босна и Херцеговина је постала протекторат Аустроугарске, мада, углавном аустроугарске војске, она је фактички била окупирана.
Берлински конгрес је на сасвим неправедан начин одлучивао о судбини балканских народа. И даље је велики део, првенствено словенског становништва у Босни и Херцеговини, и у јужном делу Аустроугарске остао у саставу Хабзбуршке монархије. Слична је била ситуација и у делу Балканског полуострва који је остао под турском влашћу. Велики део Грчке, Србије, Црне Горе, Македоније и даље је остао у оквирима Османске омперије. И у новоствореним балканским државама није до краја решено питање јер је становништво било подељено у више мањих држава. Будуће новоформиране балканске државе су економски слабе и политички нестабилне због чега им је неопходна страна, нарочито економска помоћ. Осим тога, међу њима долази често до сукоба а нарочито велико супарништво влада између Србије и Бугарске. Све је то успоравало да заједничка борба против Турске буде успешнија. Распарчавање Турске, крајем XIX века се није могло зауставити и само је велико супарништво међу великим силама спашавало Турску од потпуног распада. Бугарска је по Брелинском конгресу била распарчана и подељена на бугарску кнежевину и источну Румелију која је остала под турском влашћу. Дуги низ година на њеној територији су се задржале руске трупе и имале пресудног утицаја на политички живот бугарске кнежевине. Године 1879. усвојен је бугарски устав који је, на неки начин уредио политички живот у земљи. На препоруку руског царског комесара, на бугарски престо је доведен Александар Батенберг, представник немачке династије. Међутим, бугарска војска је била стављена под команду руских официра, који су на крају, за председника бугарске владе довели свог експонента, русофила Каравелова. Међутим, 1881. године Александар Батенберг је извршио државни удар и уклонио Каравелова и такође укинуо устав. Временом се Батенберг покушава да дистанцира од руске владе што је 1884. године резултирало поновним увођењем уставног стања у Бугарској. Ривалство између Бугарске и Србије за доминацију на Балкану није преостало.
Тако ће 1885. године Србија да објави рат Бугарској. Заправо, Милан Обреновић који је 1882. године постао краљ (проглашена краљевина Србија), желео је да покаже снагу Србије и на неки начин отклони последице Тимочке буне из 1883. године којом је значајно био пољуљан његов положај. Међутим, неспремна српска војска претрпела је тежак пораз код Сливнице, након чега је убрзо склопљен мир на интервенцију Аустроугарске. Овим миром није било никаквих територијалних измена.
Године 1886. био је збачен са престола Александар Батенберг и следеће године за бугарског кнеза изабран је аустријски експонент Фердинанд Кобуршки који је Бугарском владао све до 1918. године. У овом периоду Бугарска бележи значајан развој, оснивају се многобројна предузећа, развија се мрежа железничких пруга и капитализам убрзано продире.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
 
Турска и Балкан крајем XIX века
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Edukacija :: Medjunarodna politika :: Istorija svetske politike-
Skoči na: