Edukacija
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.
Edukacija


 
PrijemPrijem  Latest imagesLatest images  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  Pristupi  

 

 Међународни односи од 1871. до 1900. године

Ići dole 
AutorPoruka
Grupa autora




Broj poruka : 63
Datum upisa : 01.09.2009

Међународни односи од 1871. до 1900. године Empty
PočaljiNaslov: Међународни односи од 1871. до 1900. године   Међународни односи од 1871. до 1900. године EmptyUto Sep 01, 2009 8:13 pm

Уједињење Немачке и Италије означило је завршетак процеса образовања националних држава (веће националне државе) а истовремено изменило је и међународне односе као и политичку карту Европе. Од десетине малих европских држава створене су две велике европске силе Немачка и Италија. То је, с друге стране забринуло неке европске државе за своју безбедност а посебно је своју забринутост изражавала Француска на чијим се границама појављује моћна Немачка која ће увек настојати да Француску непрестано економски и политички ставља у подређени положај. Наиме 10. маја 1851. г. у Франкфурту на Мајни потписан је уговор о миру између Француске и Немачке којим је завршен француско-пруски рат. Овај уговор о миру био је јако неповољан за Француску која је, између осталог морала да исплати ратну штету од пет милијарди франака у злату као и да уступи две своје покрајине Азас и Лорен (Елзас и Лотарингију, како су их Немци називали). Заузимањем ових територија Немачка је стекла и значајно стратегијско преимућство јер је Француска била непрестано изложена од моћнијег немачког упада. Уз све то канцелар Бизмарк је непрестано међу Немцима појачавао тежњу за реваншизмом. То је опет, с друге стране доводило и до јечања реакционарних снага у обема државама. Из страха за своју безбедност, многе државе прибегавају склапању војних и политичких споразума. Из њих ће се временом профилисати и будући војно-политички блокови. Тако је Бизмарк, тј. Немачка, октобра 1873. закључила споразум са Русијом и Аустроугарском, назван ''савез три цара''. Бизмарк се никад није одрекао намере да Француској поново нанесе пораз јер је сматрао да се она и поред тешких услова мира у Франкфурту брзо опорављала. Међутим, даље јачање Немачке представљало је опасност и др. европске земље и Француска и Русија су јасно ставиле Немачкој до знања да неће мирно гледати напад Немачке на Француску због чега је Бизмарк одустао од агресивних намера. Осим кризе у немачко-француским односима 70-их година 19. века у акутну фазу улази и тзв. источно питање даљег опстанка Турске на просторима Балкана. Његов почетак пада избијањем устанка у Босни и Херцеговини 1875. г. када се српско становништво дигло на устанак против турске власти. У почетку устанак је имао социјални карактер, међутим, устаничко вођство је врло брзо испоставило и своје политичке захтеве тј. тежњу за националним ослобођењем и присаједињењем Србије. Овакву ситуацију искористила је Русија чији је положај и утицај у Европи знатно ојачао и која се појављује као заштитник хришћана у Турској. Убрзо су Србија и Црна Гора објавиле рат Турској 1876. на наговор Русије која је упала у Бугарску и после војничких успеха дошла испред зидина Цариграда. Турска је била приморана на склапање мира у Сан Стефану марта 1878. године. Овим миром, између осталог, Румунија и Србија постају независне државе и најважнија одредба било је стварање Велике Бугарске чија се територија простирала од Црног мора на истоку до Охрида на западу, и од Дунава до Егејског мора, од севера ка југу. Тиме је Русија желела да обезбеди излаз на Егејско море, а стварање Велике Бугарске представљало је, у ствари, базу ка надирању ка Цариграду. Међутим, Санстефански уговор је угрозио економске и стратешке интересе европских држава због чега су његове одлуке ревидиране на конгресу у Берлину од јуна 1878. г. Главно бугарско питање решено је на тај начин што је руска творевина, тзв. Велика Бугарска подељена на два дела: на кнежевину Бугарску која је постала независна и источну Румелију која је остала под турском влашћу. Осим Румелије, Турска је задржала Македонију и Албанију а Аустроугарска је ставила под протекторат Босне и Херцеговине. Иако је Б и Х формално остала под турском влашћу она је, у ствари војнички била окупирана од Аустроугарске која ће је формално 1908. анкетирати. Године 1879. Аустрија и Немачка склопиле су савез на шта су Русија и Француска одговориле склапањем такође војно-политичког савеза 1891. г. То је узнемирило немачког канцелара Бизмарка који је на све начине покушавао да спречи француско-руско зближавање. Тако је 1881. г. успео да обнови тзв. ''савез три цара'' којим се свака страна потписница обавезивала да ће остати неутрална у случају да се нека од њих сукоби са неком трећом силом. Истовремено се води борба европских држава за поделу још неподељених делова света. Наиме, због тога што су се релативно касно ујединиле Немачка и Италија биле су малте не без колонијалних поседа.
Активну колонијалну политику водила је и Француска. Њено интересовање представљао је Тунис, формално вазална турска територија. Међутим, то је изазвало конфликт са Италијом која је такође била заинтересована за Тунис, како из економских, тако и из стратешких разлога, с обзиром да Тунис заједно са Сицилијом доминира најужим делом Средоземног мора. Француско заузимање Туниса нагнало је Италију да се оријентише према Аустроугарској и Немачкој. Тако је она 1882. године са њима склопила тројни савез. Након Туниса на ред је дошао Египат који је номинално зависио од Турске. Међутим, 1882. г. у Египту избија устанак против сурове експлоатације. Користећи овакву ситуацију и изговарајући се да желе да заштите своје економске интересе, Енглези су заузели Египат. Француска која је такође претендовала на Египат покушала је да се супротстави због чега долази до заоштравања француско-енглеских односа. Између Француске, Енглеске, а сада и Немачке у периоду друге половине 19. века води се борба за запоседање територија на афричком континенту. Иначе прва немачка колонојална освајања учињена су 80-их година 19. века, тј. 1884. г. освојена је југозападна Африка, Тогој и Камерун, а наредне године источна Африка и северни део Нове Гвинеје. Са друге стране и Русија жели да заузме што јаче, првенствено, стратешке позиције. Њена сфера интересовања била је Бугарска у којој је Русија постепено губила свој утицај. Наиме, после збацивања кнеза Александра Батенберга 1886. године, русофилска влада се врло кратко задржала на власти. Русија је јасно испољила намеру да заузме Бугарску али је наишла на одлучан отпор Аустроугарске и Енглеске. Тако је Бугарска дефинитивно била изгубљена за Русију. На бугарски престо долази 1887. г. аустријски штићеник принц Фердинанд Кобуршки.
Што се тиче Енглеске она 80-их и 90-их година 19. века води политику тзв. ''сјајне изолованости''. Наиме, она је била свесна да су њени највећи противници Француска и Русија али је истовремено страховала и од експанзионистичких намера чланица тројног савеза. Због тога је водила једну избалансирану политику штитећи на тај начин свој економски и стратешки интерес.
На далеком истоку, након успешно изведене револуције Меј Џи, Јапан постаје највећа регионална сила а јасно испољава своје освајачке намере и већ 1894. године без објаве рата отпочело је освајање Кинеске територије. Миром који је том приликом склопљен Кина је уступила Јапану острво Формазу (Тајван) који је представљао сажно упориште за продор у јужну Кину. Кореја, полуострво, стратешки много важно, проглашено је за независну територију, али ће га Јапан убрзо претворити у протекторат. Намере Јапана биле су да започне освајање руских територија на далеком Истоку. У то време, тачније 1891. г. отпочела је изградња сибирске железнице и Русија је морала да затражи помоћ Француске, а придружила јој се и Немачка, које нису благонаклоно гледале на јапанске експанзионистичке намере. Јапан је због тога одустао од војне акције против Русије.
У средњој Америци води се борба за колоније између којих је 1898. г. започео рат. Након брзог пораза, Шпанија је била приморана да сједињеним државама уступи Порторико и Кубу као и Филипинска острва. То је за САД имало и стратешки значај јер су ове територије биле близу Панамског канала који је представљао најкраћи пут између Атлантског и Тихог океана.
Тако пред почетак 20. века углавном је била завршена територијална подела света. Остали су непобеђени Турска, Мароко, Абисинија (данашња Етиопија), Персија и земље Латинске Америке. Када је реч о земљама Латинске Америке оне су формално сачувале своју независност али су економски потпуно зависиле од енглеског и америчког капитала те су фактички имале полуколонијални статус. Тако ће Европа у 20. век ући са блоковском поделом са безброј нерешених питања што ће довести до великих криза и на крају до избијања I светског рата 1914. године.
Nazad na vrh Ići dole
 
Међународни односи од 1871. до 1900. године
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Енглеска од 1815. до 1848. године
» Аустроугарска монархија (1867-1900)
» Политичка карта Европе и колонијалних поседа пре 1789. године

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Edukacija :: Medjunarodna politika :: Istorija svetske politike-
Skoči na: