Након пада Наполеона 1814. године, у Бечу се састао мировни конгрес европских држава. Конгресу је присуствовало преко 200 представника разних држава. Одлучујућу улогу на конгресу имали су представници Енглеске, Аустрије, Пруске и Русије коју је представљао цар Александар I. Званично рад конгреса је отпочео 1. новембра 1814. године а завршио јуна 1815. Енглеска и Русија су биле креатори скоро свих одлука конгреса. Представници побеђене Француске касније су се прикључили раду конгреса и нису могли да утичу на одлуке. Сам рад конгреса показао је да се приликом доношења одлука није водило рачуна о историјским и географским условима развитка појединих земаља, а поготову не о принципу народног самоопредељења. Енглеска је тежила да, као једна од предводница скоро свих коалиција сачува и прошири своју надмоћ, нарочито у трговини, као и да задржи највећи део колонија. Основни принцип нове поделе Европе који је извршен на конгресу био је принцип легализма тј. монархијске законитости. Наиме, сви учесници конгреса настојали су да свуда успоставе старе династије и владаре збачене у току револуције, али Наполеонова освајања овом приликом избила су на видело неслагања између великих сила око читавог низа питања а нарочито око запоседања територија. Чак и међу дојучерашњим савезницима водили су се тајни преговори тако да је 3. јануара 1815. закључен тајни уговор између Енглеске, Аустрије и Француске против Русије и Пруске. Наполеонов повратак на власт од сто дана и поред неслагања поново је ујединио европске државе. Појединачним уговорима међу државама на Бечком конгресу је утврђена нова политичка карта Европе. Русија је поред осталог присајединила Варшавско војводство, Бесарабију и Финску. Француска је враћена на границе пре 1792, а Пруска је значајно проширила своју територију и заузела Рајнске провинције, део територије Шведске и Пољске. Аустрији су враћене територије које је Наполеон освојио, Трст, Илирске провинције, Далмацијa, Тирол а добила је Ломбардију и Млетачку. Значајно је да је потписан 8. јуна 1811. акт о оснивању Немачког савеза у који је ушло 34 немачке државице и 4 слободна града, Хамбург, Бремен, Либек и Франкфурт. Немачки савез није представљао државно јединство Немачке и није имао реалне моћи али је представљао клицу будућег реалног уједињења које ће 60-их и 70-их година XIX века предводити Пруска. Бечки конгрес је потврдио поцепаност Италије. Белгија и Холандија су одузете од Француске и уједињене у Низоземскy краљевину у чији састав је ушло и Луксембуршко војводство. Норвешка је насилно уједињена са Шведском у једну краљевину. Швајцарска је образовала савез 19 самоуправних кантона. Осим тога конгрес јој је доделио вечиту неутралност. Политички систем, заведен одредбама показао се као непостојан и убрзо је почео да се распада о ударцима националним револуционарним покретима. Најпре у Немачкој и у Италији које ће 70-их година остварити национално уједињење са намером да очувају тековине Бечког конгреса. Државе победнице над Наполеоном су 26. септембра 1815. у Паризу закључиле уговор (савез) који је назван Света Алијанса (Русија, Аустрија, Пруска). Иницијативу за то дао је руски цар Александар I а циљ је био угушивање револуционарних покрета ма где се они појавили. Овом савезу временом прилазе и други владари (европски) али је одлучујућу улогу имала Русија која је у то време названа жандармом Европе. Први конгрес Алијансе одржан је 1818. у Ахену који је донео одлуку о престанку стране окупације Француске пошто је она претходно исплатила све обавезе по одредбама Париског мира из 1815. Други конгрес је одржан октобра 1820. у Тропау, аустријском граду, а завршен је 1821. у Љубљани. Разлог је била буржоаска револуција од јула 1820. у Напуљу. Иако су се Енглеска и Француска успротивиле, Света Алијанса је угушила револуцију и вратила краља Фердинанда. У априлу 1821, војном интервенцијом Алијансе угушена је револуција у Пијемонту. Следећи корак који је Алијанса предузела били су догађаји у Шпанији где су се након престанка француске опозиције водиле унутрашње борбе за власт. Револуција у Шпанији резултирала је доношењем устава и 1822. власт је прешла у руке радикала. Због тога је октобра 1822. године у Верони сазван III конгрес Свете Алијансе који се изјаснио за страну интервенцију у Шпанији. Извршен је притисак на шпанску владу која ипак није пристала на повратак краља Фердинанда и осудила страно решење. Рат је био неизбежан. Дана 7. априла 1823. капитулацијом Барселоне угушена је револуција у читавој Шпанији и успостављен апсолутизам. Један део француске војске остао је до 1823. у Шпанији под изговором да сачува заведени поредак. Угушивањем шпанске револуције, Света Алијанса је као следећи корак намеравала да своју војску пошаље у Латинску Америку где су 19. јуна образоване самосталне републике (Мексико, Аргентина, Колумбија, Чиле, Венецуела, Перу…). Овој намери су се успротивиле Енглеска а нарочито САД које су ове територије сматрале својом интересном зоном. Амерички председник Монро је у свом обраћању конгресу 2. децембра 1823. изјавио да неће дозволити мешање европских држава у унутрашње ствари америчких држава и прогласио доктрину ''Америка Американцима''. Француска и Русија су морале да се повуку и то је био први неуспех Свете Алијансе. Следећи неуспех она ће доживети по питању Грчког устанка.
Prijem