Edukacija
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.
Edukacija


 
PrijemPrijem  Latest imagesLatest images  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  Pristupi  

 

 Друго царство у Француској (1852-1870)

Ići dole 
AutorPoruka
Grupa autora




Broj poruka : 63
Datum upisa : 01.09.2009

Друго царство у Француској (1852-1870) Empty
PočaljiNaslov: Друго царство у Француској (1852-1870)   Друго царство у Француској (1852-1870) EmptyUto Sep 01, 2009 8:12 pm

Након револуционарних догађаја 1848. и 1849. године и победе реакције успостављено је II царство. Буржоаско-демократске реформе извојеване у револуцији 1848. биле су укинуте. Републиканска странка је уништена и потпуно је забрањена либерална штампа. Завладао је реакционарни режим који је као прву меру повећао полицијско-бирократски апарат. Парламентарни систем је сведен на најмању меру. Значајно је повећан утицај католичке цркве. Фактички, сва власт је прешла у руке Наполеона III и његове најближе сараднике који су водили главну реч на двору, у војсци, сенату и целокупној администрацији и судству. Наполеон III је приграбио власт након што су у међусобним борбама значајно ослабили буржоаски републиканци и пролетеријат. Користећи страх буржоазије од пролетеријата који је показо своју снагу у данима револуције, Наполеон III је прихваћен од буржоазије. Завео је класичну диктатуру. Сву власт су у земљи прихватили реакционарни слојеви крупне финансијске и индустријске буржоазије чијим је интересима била подређена целокупна унутрашња и спољашња политика II царства. Штитећи интересе буржоазије, Наполеон III јој је пружио неслућене могућности за њено богаћење. Због тога се буржоазија, помиривши се са губитком политичке власти оријентисала на добијање слободе деловања на економском плану. То је за последицу имало значајан економски полет и за десетак година индустријска производња је утростручена. Железничка мрежа са 3500 повећала се на преко 17000 километара. Спољна трговина од 3 милијарде у 1852. години повећала је обрт на преко 8 милијарди. Од 1896. појављују се велики банкарски системи са огромним капиталом. Јасно је да је богаћење крупне буржоазије изазвало велики пораст социјалних разлика и драстично погоршање положаја широких слојева радничког становништва. Сељаштво које је 1848. године допринело избору Луја Бонапарте за председника и помогло успостављању II царства било је обмануто у својим очекивањима. Само најимућнији слојеви сеоског становништва били су наклоњени режиму. Луј је веома мало бринуо да смањи духовну заосталост маса које је католичко свештенство држало у незнању. Као податак у прилог томе може да послужи чињеница да 1867. на 100 регрута било 23 неписмено. У историји II царства разликују се два периода: I период тзв. ауторитативног тј. апсолутистичког царства 1852-1860. и II период либералног царства 1860-1870. У првом периоду положај царског режима био је чврст а економски полет обезбедио је царству известан период мира. То из разлога што је економски полет подразумевао већа запошљавања и самим тим и социјални мир. Донекле сређена политичка ситуација у земљи омогућила је већу иницијативу на спољно-политичком плану. Наполеон III је дошао на власт са паролом “Царство је мир”. Међутим, својом спољном политиком он је то оповргавао. Његово царство је водило читав низ ратова. Једна од првих акција које су демонстрирале француску моћ било је учешће у Кримском рату када је Француска заједно са Енглеском умешана у сукоб Русије и Турске 1853-1856. Увидевши да ће Турска изгубити Кримски рат, чиме би били угрожени економски и стратешки интереси Француске и Енглеске, оне ратују на страни Турске и врло брзо су поразиле технички слабу руску војску. Рат је завршен склапањем мира 1856. у Паризу. Он је допринео учвршћивању позиција Наполеона III, како у земљи, тако у међународној политици. Али је ипак сва материјална добит припала Енглеској. Међутим, након 1856. године, ослабљена Русија тражила је ослонца у спољној политици. Нашла га је у Француској која је радо прихватила зближавање са Русијом против Аустрије која је показала незахвалност према Русији. Русија је 1849. пресудно утицала на гушење револуције у Мађарској када је њена војска под командом генерала Паскијевича поразила војску мађарских револуционара, са Лајошем Кошутом на челу, што је био крај мађарске револуције.
1857. године погоршава се у Француској ситуација јер је на помолу била велика економска криза. Она је проузроковала незадовољство радника директно погођених овом кризом и јачање опозиције у земљи. Догодило се да су на изборима за уставотворну скуштину 1858. први пут изабрани републиканци. Осим тога, јануара 1858. извршен је покушај атентата на Наполеона III (Орсини покушао па је погубљен). То је дало повода влади да појача репресалије против републиканаца, а ако нису имали никаквог удела у атентату усвојен је посебан закон у јавној безбедности и почео је прогон републиканаца. Све је то још више погоршало стање у Француској.
50-их година у разним деловима Европе долази до националног покрета са циљем стварања националних држава. Између осталог, снажан покрет је захватио Италију где је Француска имала својих интереса. Сматрајући Аустрију за свог конкурента око јачања позиција у Италији, Наполеон III је свим силама настојао да сузбије њен утицај подстичући против ње Сардинију која је представљала предводника за уједињење италијанских држава. Склопио је са њом савез уз обећање уступања територија. Француско-сардинијска војска је у априлу и јуну 1859. године код Мађенте и Солферина потукла аустријску војску. Наполеон је изиграо договор и јула 1859. године у Вила Франки закључио примирје са Аустријом без знања сардинијског краља. По миру потписаном октобра у Цириху Ломбардија је ушла у састав Сардиније али је Француској припала Савоја и Ница. Венеција је остала под Аустријом. Француска је осим тога и даље задржала Рим још из 1849. године. И сада постаје највећа сметња уједињењу Италије. Средином 50-их година Француска је почела освајање Индокине. Нешто касније почео је продор на кинеску територију. Године 1860. Наполеон III је организовао експедицију на Сирију а истовремено је почело прокопавање Суецког канала дугог око 160 километара који је завршен 1869. Радовима је руководио француски инжењер Фердинанд Ле Сепе. Циљ је био да се олакша француско надирање у Египат, али су управу убрзо преузели Енглези.
1862. Наполеон III је предузео нову колонијалну авантуру тиме што се умешао у грађански рат између владе Мексиканске републике на чијем се челу налазио Бенито Хуарез и монархиста побуњеника које су подржавали велепоседници и католичко свештенство. САД, заузете грађанским ратом у земљи 1861-65. нису могле да се супротставе Наполеоновој експедицији, па је тако 1863. Мексико постао царевина. За цара је Наполеон именовао Максимилијана, брата Фрање Јосифа. Мексиканска царевина није била дугог века. Убрзо је против Максимилијана отпочео партизански рат и 1867. године, након повлачења француске војске Максимилијана је заробила и стрељала војска Бенита Хуареза.
Неуспеси Наполеона III у спољној политици утицали су на пораст незадовољства у земљи и приморали су га на неке уступке у либералној опозицији. Тако су указом од новембра 1860. значајно проширена права законодавног тела и сената. У суштини и те реформе нису задирале у темеље полицијско-бирократског режима II царства. Наполеон III ће владати Француском све до пораза у рату са Пруском 1870-1871. чијим ће поразом бити омогућено уједињење немачких земаља под вођством Пруске. Истовремено, доћи ће до уједињења Италије. Појава две моћне државе у Европи довешће до великих промена јер ће оне, будући касно уједињене, настојати да првенствено промене колонијалну силу света у своју корист. Отпочеће стварање војно-политичких блокова што ће, на крају, почетком 20-ог века довести до I светског рата.
Nazad na vrh Ići dole
 
Друго царство у Француској (1852-1870)
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Edukacija :: Medjunarodna politika :: Istorija svetske politike-
Skoči na: