Papa

Papa – (s. Papa, e. Pope, f. Pape, n. Papst). Papa (od grcke reci pappas- otac) je poglavar katolicke crkve sa sedistem u Rimu. U ranom hriscanstvu to se ime davalo svakom episkopu,a od IV veka je to naziv samo za rimskog episkopa (ali je sve do VII veka naziv uziman i za druge). Polozaj rimskog episkopa je jacao u Rimskom Carstvu i postepeno je dobijao i politicko znacenje,posebno u doba seobe naroda i pada Zapadnog Rimskog Carstva,u doba potpune feudalne razdrobljenosti Evrope. Tada se utvrdjivao primat papa,njegovo prvenstvo u celokupnom hijerarhijskom svetu zapadne hriscanske crkve , koje su pape nastojale da formiraju centralisticki i monarhistickohijerarjiski. Posle niza sukoba izmedju Zapadne i Istocne crkve oko primata pape i vizantijskog cezaropapizma dolazi do rascepa u IX veku i do konacnog deljenja 1054.. Na zapadu je ostao papa kao vrhovni poglavar. Pape su kao poglavari katolicke crkve , ideoloska nadgradnja srednjovekovnog feudalnog drustva, imale vanredan ugled i uticaj , pogotovu u XI-XIII veku, kad su se razdrobljenoj Evropi nametali kao neka vrsta centra. Papa Inocentije III (1198-1216) imao je nekoliko evropskih vladara kao svoje vazale. U XIV veku je opala moc pape ; Protestantizam ima je oduzeo velike evropske oblasti,a stvaranje apsolutistickih monarhija i kasnije burzoaskih drzava potpuno su unistili neposredan uticaj papin. Pape su medjutim ustajale protiv novih ideja (Silabus – spisak zabluda pape Pija IX iz 1864),pa cak i u samoj Italiji kocile stvaranje nacionalne drzave , te je dolaskom do ostrih sukoba pape i klerikanaca s burzoasko-liberalnim pokretima. U srednjem veku je bilo i ,,antipapa`` - papa koje su izabrali svetovni vladari u svome interesu ili papa koje su uzurpirale ovo zvanje uz pomoc svojih pristalica. U opstem politickom recniku izraz papa se upotrebljava da oznaci pojedinca koji tezi ili je uspeo da se nametne kao neprikosnovena i apsolutna vlast.






Koriscena literatura: clanak papa, politicka enciklopedija, Beograd, 1975, str.705.