Edukacija


 
PrijemPrijem  KalendarKalendar  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  TražiTraži  Lista članovaLista članova  Korisničke grupeKorisničke grupe  Registruj seRegistruj se  Pristupi  

Delite | 
 

 Аустроугарска монархија (1867-1900)

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Grupa autora



Broj poruka : 63
Datum upisa : 01.09.2009

PočaljiNaslov: Аустроугарска монархија (1867-1900)   Uto Sep 01, 2009 6:09 pm

Два крупна пораза у рату са Француском и Сардинском краљевином тј. Пијемонтом значајно су ослабили Аустрију. Она је схватила да свој положај може побољшати закључивањем једног споразума са Мађарима као најјачим од народа који су се налазили под њеном влашћу. Тако је 1867. године између аустријске владе и представника угарског мањинског парламента Беака, закључен споразум по којем се Аустријска царевина, дотад јединствена, претворила у дуалистичку Аустроугарску монархију. Суштина дуалистичког система састојала се у чињеници што је мађарским спахијама уступљено делимично аутономно вођење неких државних надлежности и што је сваки део нове државе добијао засебно државно уређење. Сада је Аустрија постала уставна монархија са парламентом или рајхстагом, састављеног од горњег дома и скупштине. У горњи дом су улазили представници племићких породица и чланови које је именовао цар. У скупштину су улазили представници који су бирани на обласним скупштинама којих је било 14, од којих су најважније биле Горња и Доња Аустрија, Тирол, Чешка (Бохемија), Галиција и Далмација. Из овога се јасно види да је у њиховом државном уређењу било елемената федерализма. И поред увођења парламента власт цара је и даље била велика. Између осталог, разлоге томе треба тражити у чињеници да је скупштина била састављена од народних група јер је Аустроугарска била многонационална држава због чега је било и неслоге око важних питања функционисања парламента и државе уопште. То је практично значило да је цар био фактички господар.
Човек који је обележио читаву једну епоху, на престолу, најпре Аустрије а затим Аустроугарске био је Фрањо Јосиф који је владао од 1848. до 1916. године. Човек реакционарних схватања који се изванредно сналазио и маневрисао у једној вишенационалној држави, вешто користећи супротности међу народима. Огромна је била и политичка моћ бирократије и војске. Обе државе имале су једног цара који је истовремено био и мађарски краљ. Новостворена дуалистичка монархија, осим заједничког цара имале су и неколико заједничких функција, као спољну и царинску политику, заједничку војску, морнарицу. Када се расправљало о питањима спољне политике сваки је парламент (и мађарски и аустријски) имао засебну делегацију које су наизменично заседале, у Будимпешти или у Бечу. Утврђена је била и заједничка царинска политика. Царински приходи делили су се у односу 70:30 у корист Аустрије. Аустроугарска је била вишенационална држава или, како се у историјској терминологији називала, скрпљена монархија. Она је, у суштини, била буржоаска држава али са још јаким остацима феудализма. И привредни развој у оба дела царевине био је различит у корист Аустрије, разуме се. У структури становништва преовлађивало је сеоско становништво са 67% у 1890. години и док је Аустрија била индустријски развијена, иако је заостајала за индустријским земљама, Мађарска је била искључиво аграрна земља. Земљопоседници су, наравно, били Мађари, а више од половине сељаштва чинили су подјармљени народи Румуни, Словаци, Украјинци, Срби, Хрвати.
Кад је политички живот у питању период од 1867. до 1879. је, уствари, период либералних влада. Политичку власт су, углавном, држали немачки либерали, представници тзв. либералне или конституционалне странке која је представљала немачку крупну и средњу буржоазију. Либерали су покушавали да ојачају своју политичку моћ али су врло често наилазили на снажан отпор, посебно Чеха и Пољака, који су непрестано испољавали своје сепаратистичке тежње. Због тешкоћа на које су наилазили либерали, цар је сменио њихов кабинет и на власт довео федералисте са Хоенвортом на челу. Међутим, тај кабинет је био кратког даха јер су Немци и Мађари били против њега и поново су 1871. на власт дошли либерали. Оно што је значајно за њихову владавину јесте реформа рајхстага за који су од 1873. посланици бирани непосредим гласањем. Тиме су либерали ослабили федералистичке елементе, а једини циљ им је заправо био да словенске народе који су живели у царству потпуно потчине немачкој доминацији.
70-те године 19. века обележавају и значајан полет у развитку индустрије у Аустроугарској као и саобраћајне мреже. Истовремено, одиграва се и буран политички живот, а код слојева ситне буржоазије који су се повели за демагошким паролама феудално-клерикарних кругова, појављује се, у доста израженој форми, антисемитизам, који својим деловањем нарочито промовише хришћанско-социјална странка. Њен лидер Луигер 90-их година је постао председник бечке општине на ком се положају дуже налазио.
Иначе Фрањо Јосиф није волео либерале и њихово слабљење пружило му је могућност да их се ослободи што је и учињено 1879. године. На власт долази конзервативни кабинет грофа Тафеа, иначе личног пријатеља Фрање Јосифа, који се на власти одржао све до 1893. Његов главни задатак био је да што више ослаби парламент и увећа цареву власт. У таквој својој политици у парламенту се ослањао на представнике националних група, на Чехе, Пољаке, Словенце. Придобијао их је неким ситним уступцима тиме што је проширивао права да се у неким установама служе матерњим језиком. Затим, увођењем за њих неких чиновничких места која су раније била резервисана искључиво за Немце. Дакле, Тафе је само наставио стару политику Хазбурговаца коју су они користили изазивањем раздора и антагонизма међу нацијама.
Међутим, XIX век је период јачања националне свести поробљених европских народа која се све више изражава у њиховим тежњама за стварањем националних држава. Зато је било врло тешко придобијати Словене неким ситним уступцима. Утолико пре што су неке области насељене словенским народима значајно и економски ојачале. Ту се, у првом реду мисли на Чешку где је општи економски и културни ниво становништва био на вишем ступњу него код осталих словенских народа у Хабзбуршкој монархији. Поред такозваних Старочеха који су настојали да одрже стабилне односе са бечким двором све више јача утицај демократски оријентисаних Младочеха. Гроф Тафе је покушао да се са Старочесима споразуме и Чешку подели на немачке и чешке округе. Међутим, та подела представљала је сметњу уједињењу Чешке у будућности. Склопљен је споразум са Старочесима 1890. године који је наишао на отпор Младочеха и под притиском левичара, демократа, одустало се од њега.
Покушај таквог споразумевања учињен је и 1897. када је указом учињен покушај да се ситуација у Чешкој смири тиме што је за све чиновнике у Чешкој уведена обавеза да знају чешки и немачки језик. То је сада наишло на отпор немачке бирократије која је одговорила опструкцијом и организовањем уличних демонстрација. У њеним редовима почела је да јача изразито револуционарна пангерманска странка задојена верским шовинизмом, а пре свега мржњом према Чесима и Јеврејима. Пангерманисти захтевају да се Аустрија присаједини Немачкој. У самој скупштини вођене су бурне дебате. Долазило је чак и до физичког обрачунавања међу посланицима. Под оваквим притисцима влада је попустила Немцима и 1898. године повукла указ о обавезном познавању два језика. Реакција је, међутим, уследила и на чешкој страни и у Прагу су крајем 1897. избили крвави улични сукоби између Немаца и Чеха.
Ништа мање политичке буре није било ни у Мађарској. Још 70-их година око тзв. либералне странке под вођством Коломана Тисе, мађарско племство се, углавном држало компактно. Тиса је, иначе, на челу мађарске владе био од 1875. до 1900. године, пуних 20 година. У опозицији је била партија независности на чијем је челу све до своје смрти 1894. године био Лајош Кошут. Иначе, за разлику од Кошута, Тисини либерали нису желели потпуно одвајање Мађарске од Аустрије али су настојали да у оквиру споразума из 1867. године појачају свој утицај. То јој је углавном и успевало јер је Аустрија била ослабљена унутрашњим борбама. За разлику од Аустрије, стање у Мађарској је привидно било мање затегнуто, једино су се Хрвати који су, користећи се аутономијом добијеном од Мађара 1868. г. активно и отворено борили против мађарског утицаја. У оваквим условима је функционисала Аустроугарска монархија све до 1900. године. На спољнополитичком плану она је играла активну улогу, подстрекивана од Немачке, са којом склапа и војни савез. Први њен снажан искорак јужно од Саве учињен је добијањем мандата да управља Босном и Херцеговином на Берлинском конгресу, јуна 1878. године. Њеном даљем надирању на југ Балкана испречиће се новоформиране независне државе Србија и Црна Гора, које ће, у скорој будућности морати да се суоче са ратом 1914. године након Сарајевског атентата.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
 
Аустроугарска монархија (1867-1900)
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Edukacija :: Medjunarodna politika :: Istorija svetske politike-
Skoči na: