Edukacija


 
PrijemPrijem  KalendarKalendar  FAQ - Često Postavljana PitanjaFAQ - Često Postavljana Pitanja  TražiTraži  Lista članovaLista članova  Korisničke grupeKorisničke grupe  Registruj seRegistruj se  Pristupi  
Share | 
 

 Istorija Evropske Unije

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Biljana



Broj poruka: 1
Datum upisa: 31.08.2009

PočaljiNaslov: Istorija Evropske Unije   Pon Avg 31, 2009 6:30 am

Evropska unija predstavlja najuspesniju i najvecu ekonomsku integraciju u svetu. Zaceci njenog stvaranja nas vode u godine nakon zavrsetka II svetskog rata kada se 1950. godine javila ideja o osnivanju Evropska zajednica za ugalj i celik (ECSC – eng. European Coal and Steel Community). Ugovor o osnivaju su 1951. godine potpisale sledece zamlje: Belgija, Francuska, Savezna Republika Nemacka, Italija, Luksenmurg i Holandija. Sustina je da je on osnovan i ujedno njegov jedini cilj je eliminisanje carina i kvota u razmeni uglja i celika izmedju navedenih zemalja i time omogucena slobodna trgovina. Osnovna ideja je da se putem ekonomskog povezivanja zamalja Zapadne Evrope smanji mogucnost izbijanja oruzanih sukoba. U Rimu je 1957. godine izmedju zemalja koje su formirale Zajednicu za ugalj i celik potpisan Rimski ugovor i njime je osnovana Evropska ekonomska zajednica (EEZ, EEC - eng. European Economic Community), kao i Evropska zajednica za atomsku energiju (EURATOM- eng. European atomic energy community). Ona je stupila na snagu 1. januara 1958. godine.
Prva decenija delovanja Evropske ekonomske zajednice cesto se oznacava kao veoma uspesna. Godine 1959. vec su napravljeni prvi koraci u pravcu liberalizacije trgovine, 1962. godine je pocela da se ostvaruje zajednicka politika u oblasti poljoprivrede, a 1968. godine okoncan je proces formiranja carinske unije i to osamnaest meseci pre planiranog roka.
Druge evropske države su pocele da uocavaju ekonomski napredak Zajednice. Velika Britanija preuzima inicijativu da se osnuje Evropsko udruzenje slobodne trgovine (EFTA – eng, European Free Trade Association) s obzirom da je zastupala koncepciju o stvaranju jedna slobodne evropske trgovinske zone u kojoj bi carine medju zemljama- clanicama bile ukinute. Zajedno sa Austijom, Danskom, Norveskom, Portugalom, Svedskom i Svajcarskom, potpisala je Konvenciju u Stokholmu, kojom je 4. januara 1960. osnovana EFTA.

Sedamdesete godine beleze prve korake ka stvaranju monetarne unije. Put do uspostavljanja evra kao jedinstvenog obracunskog sredstva, nije bio nimalo lak. Odricanje od sopstvene nacionalne valute za drzave je uvek predstavljalo odricanje od veoma vaznog obelezja suvereniteta. Ipak, 1970. godine Verner (Pierre Werner, bivsi predsednik vlade Luksemburga) predstavlja plan postepenog formiranja Ekonomske monetarne unije (EMU). Medjutim, ukupna situacija na medjunarodnom planu sedamdesetih godina (pad Bretonvudskog sistema i naftna kriza) nije isla u korist formiranju EMU, sto je navelo evropske drzave da jos jednom preispitaju citavu ideju. Godine 1979. uspostavljen je Evropski monetarni sistem (EMS) koji je podrazumevao nista vise od kontrole kolebanja deviznih kurseva drzava clanica Zajednice. Neki od neposrednih ciljeva EMS-a bili su suzbijanje inflacije, povecanje obima investicija i ekonomska stabilizacija unutar Zajednice.

Pocetkom osamdestih godina, nakon sto je Evropska Zajendica pretrpela nekoliko vecih promena (1981. prijem Grcke, a 1986. prijem Spanije i Portugala), zapazaju se sve nove tendencije za dalju integraciju Evrope. Italijanski ekonomist Altijero Spineli (Altiero Spinelli) predlozio je nacrt „Ugovora o Evropskoj uniji”, koji je naisao na veliku podrsku sefova vlada i drzava. Sa ciljem realizacije tog nacrta, sefovi vlada i drzava Zajednice su na sastanku u Luksemburgu, decembra 1985. usvojili „Jedinstven evropski akt”, koji je promovisao projekat Evropa 92. Ovaj dokument je potpisan 17. februara 1986. godine, a 1. januara 1987. stupio je na snagu. Osnovni cilj koji ovaj dokument istice u preambuli je stvaranje Evropske unije. Ostali ciljevi koji su predvidjeni su donosenje posebnih odredbi za olaksavanje i omogucavanje slobodnog protoka robe, rada i kapitala, posebne mere u monetarnoj politici, potrebe zajednicke socijalne, regionalne i spoljne politike i koordinacija u oblasti bezbednosti.
Tokom rada na zaokruzivanju jedinstvenog unutrasnjeg trzista drzava clanica tri Zajednice obnavljaju se ideje o monetarnoj uniji po planu tadasnjeg predsednika Evropske Komisije Zaka Delora. Takodje, neke od drzava clanica zagovarale su ideju politicke saradnje, smatrajuci da bez nje nije moguca monetarna unija, tako da su paralelno organizovane dve medjuvladine konferencije – o monetarnoj i o politickoj uniji.

Znacajan korak na putu ka Evropskoj uniji i snaznoj politickoj kooperaciji zemalja-clanica predstavljao je sastanak Evropskog saveta 9, 10 i 11. decembra 1991. godine u Mastrihtu. Na Samitu u Mastrihtu odobren je „Ugovor o Evropskoj uniji” (eng. The treaty of European Union), koji je potom potpisan 7. februara 1992. godine. Posle ratifikacije od strane 12 evropskih nacionalnih parlamenata drzava-clanica, ugovor stupio je na snagu 1. novembra 1993. godine, kada Evropska zajednica postaje Evropska unija (EU – eng. European Union). Osnovne odredbe ovog ugovora su: stvaranje ekonomske i monetarne unije najkasnije do 1999. godine, ukljucujuci jedinstvenu monetu pod kontrolom centralne banke, razvoj zajednicke spoljne politike i politike odbrane, uvodjenje drzavljanstva Unije i definisanje prava i obaveza gradjanja drzava-clanica, razvoj cvrste saradnje u pravosudju i unutrasnjim poslovima, uloga Unije u oblasti obrazovanja i strucnoj obuci, industriji, zdravstvu, kulturi. U ovom Ugovoru su svi integracioni procesi grupisani oko tri stuba . Prvi stub cine ECSC, EEZ i Euratom i sve zajednicke politike koje su u medjuvremenu nastale u ekonomskoj sferi (nadnacionalni stub). Drugi stub se stvara oko zajednicke spoljne i politike bezbednosti. Treći stub se odnosi na saradnju u pitanjima pravde i unutrasnjih poslova.
Amsterdamski ugovor” je usvojen od strane Saveta Evrope u Amsterdamu 16. i 17. juna 1997. godine, a potpisan je 2. oktobra iste godine. Posle ratifikacije svih 15 drzava-clanica, stupio je na snagu 1. maja 1999. Ovaj ugovor nije doneo vece institucionalne novine, sastoji se pretezno od izmena ranijih sporazuma. Njegove osnovne odredbe su: sloboda kretanja ljudi, davanje azila, pravna saradnja u gradjanskim pitanjima, ukljucenje Protokola o socijalnol politici (Socijalna povelja), prosirivanje nadleznosti Evropskog parlmenta i drugo.
„Ugovor iz Nice”, odobren na sastanku Saveta Evrope 11. decembra 2000. a potpisan je 26. februara 2001. godine, doneo je vece promene u poredjenju sa Amsterdamskim. Osnovne odredbe Ugovora su: nova preraspodela glasova u Savetu ministara u cilju ojacavanja pozicije vecih clanica kada se nove clanice, koje su ulavnom male, budu prikljucile uniji; broj mesta u Evropskom parlamentu je odredjen dajuci maksimalan ukupni broj poslanika od 732 (isto tako dogovoren je broj clanova za ostale institucije Evropske unije); unose se manje promene kod ovlascenja Suda pravde i Evropske centralne banke.
Vrhunac inicijativa za produbljivanje politicke integracija je Nacrt ustava Evropske unije, koji je donet jula 2004. godine posle dugih i napornih pregovora među zemljama-clanicama, a kojim se predlaze uspostavljanje predsednika i ministra spoljnih poslova Unije, kao i niz drugih vaznih promena.

Danas Evropska unija nakon sest prosirenja ima dvadeset sedam zemalja clanica. 1973. godine Evropskoj ekonomskoj zajednici (European Economic Community - EEC) su pristupile Irska, Velika Britanija i Danska.Do sledeceg prosirenja je doslo 1981. godine kada je status zemlje clanice dobila Grcka, a nakon toga Spanija i Portugalija 1986. godine. Austrija, FInska i Svedska su se prikljucile EU 1995. godine. Do prosirenja sa 10 zemelja doslo je 2004. godine. Clanice su postale : Kipar, Ceska, Estonija, Madjarska, Litvanija, Letonija, Malta, Poljska, Slovacka i Slovenija. To je ujedno i najvece prosirenje EU. 2007. godine, clanice su postale Bugarska i Rumuija. Jos jedna zemlja je trebala da pristupi EU. U pitanju je Turska. Medjutim, 2004. godine je odlozeno pitanje njenog ulaska, zbog svog specificnog geografskog polozaja, jer Turska lezi na samoj ivici evropsog kontinenta, sto otvara pitanja utvrdjivanja granica sirenja EU. Do danas je pitanje njenog ulaska otvoreno.
Danas, drzave kandidati su zemlje zapadnog Balkana kao sto su Hrvatska I Makedonija, a potencijalne kandidate predstavljaju Srbija, Crna Gora, Albanija i Bosna i Hercegovina.
Pregovori sa zemljama kanditatima mogu da pocnu onda kada one postignu politicku stabilnost i ostvare uslove iz Kopenhagena. Kopenhagenski kriterijumi su:
• Stabilnost ustanove koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, ljudskih prava i postovanje i zastitu manjina;
• Funkcionalna trzisna privreda i sposobnost da izdrze pritisak konkurencije i trzisnih sila unutar Unije;
• Sposbnost da prihvate obaveze clanstva, ukljucujuci pridrzavanje ciljeva politicke, ekonomske i monetarne Unije.

Institucije EU cine:
Evropski Savet - najvise telo, politicki i drzavnicki vrh Evropske unije. Sastoji se od predsednika drzava ili vlada zemalja-clanica i predsednika Komisije. Sastaje se najmanje dva puta godisnje i bavi se kljucnim pitanjima kao sto su: osnovni politicki problemi, pravci razvoja, ugovori ili vazna ekonomska i spoljnopoliticka pitanja, ukljucujuci pitanje prosirenja Evropske unije.
Savet Evropske unije - reprezentuje zemlje clanice. To je telo koje donosi najznacajnije odluke. Svaka zemlja clanica na smenu predsedava savetom u trajanju od 6 meseci. Svakom sastanku prisustvuje po jedan minister iz svake zemlje clanice, a izbor ministara zavisi od dnevnog reda sastanka. Savet EU i evropski parlament dele zakonodavu vlast kao i odgovornost za budzet. Odluke se donose jednoglasno ili putem kvalifikovane vecine glasova. Broj glasova koji pripada svakoj zemlji clanici zavisi od njenog broja stanovnika.
Evropski Parlament - predstavlja gradjane EU i ucestvuje u zakonodavnim procesima. Od 1979. godine, clanovi Parlamenta se biraju na svakih 5 godina. Broj predstavnika svake zemlje clanice determinisan je brojem stanovnika i velicinom ekonomije te zemlje. Parlament obicno odrzava plenarne sednice u Strazburu, a ostale sednice u Briselu. Ima sedamnaest komiteta koji pripremaju plenarne sednice, kao i veci broj politickih grupa koje se uglavnom sastaju u Briselu. Generalni sekretarijat je lociran u Luksemburgu. Evropski Parlament i Savet EU dele svoju zakonodavnu ulogu koristeci 3 razlicite procedure: Proceduru saradnje (u okviru koje Parlament daje svoje misljenje na nacrte direktiva i regulative predlozene od evropske komisije), Procedura davanja saglasnosti (u okviru koje Parlament odobrava medjunarodne sporazume zakljucene od strane komisije, predloge o prosirenju EU itd.) i Procedura zajednickog odlucivanja (koja stavlja Parlament u isti rang sa savetom kada se radi o doosenju niza zakona o seriji znacajnih pitanja). Parlament moze da odbaci predlozene propis. Savet i Parlament takodje dele i odgovornost prilikom usvajanja budzeta EU. Evropska komisija predlaze nacrt budzeta o kome se raspravlja u pralamentu i savetu. Parlament ima pravo da odbaci predlozeni budzet. Parlament je pregovaracka snaga politike EU. To je mesto gde se susrecu i mesaju politicki i nacionalni stavovi svih zemalja clinica.
Evropska komisija – treba da obezbedi sprovodjenje zakona EU od strane zemalja clanica I institucija EU. Clanove Komisije (kojih ima 20) sporazumno biraju zemlje clanice, a potvrdjuje ih Evropski parlament kojem je Komisija odgovorna. Mandat clanova Komisije traje 5 godina. Komisija deluje kao politicki nezavisna institucija koja treba da stiti interese EU kao celine. Treba da vodi racuna da sve regulative i direktive usvojene od strane saveta i parlamenta budu primenjene. Ova institucija jedina ima pravo da predlaze nove zakone u okviru EU.
Evropski sud pravde – predstavlja krajnju instancu razresavanja sporova i sprovodjenja ugovora i ragulative Unije. Sud ima ulogu da osigura tumacenje i primenu propisa Evropske unije i Osnivackih ugovora u skladu sa zakonom; poseduje i ogranicenu nadleznost tumacenja u podrucju pravosudja i unutrasnje politike. Takodje, Sud pravde pomaze nacionalnim zakonodavstvima u primeni regulative Unije. Sud pravde kontrolise zakonitost akata koje zajednicki donose Evropski parlament i Savet, akata Saveta, Komisije ili Evropske centralne banke i akata Evropskog parlamenta koji proizvode pravna dejstva treceg lica.
Ekonomski i socijalni komitet – pruza strucnu pomoc Komisiji, a po potrebi i ostalim organima Unije. Ekonomski i socijalni odbor je savetodavno telo Evropske unije sastavljen od razlicitih ekonomskih i socijalnih interesnih grupa, koji daje misljenja drugim institucijama, cesto u sklopu procesa donosenja novih propisa. Clanove Komiteta bira Evropski savet na cetiri godine sa lista koje ponude drzave-clanice. Komitet je potpuno nezavisan u obavljanju duznosti u odnosu na ostale organe Evropske unije.
Komitet regiona – konsultativno telo sastavljeno od predstavnika regionalnih i lokalnih tela izabranih na cetiri godine. Clanovi Komiteta ne mogu istovremeno da budu clanovi Evropskog parlamenta. Komitet ima izvestan uticaj na oblikovanje regionalnih politika Evropske unije.
Revizorski sud – Revizorski sud nije sud u pravom smislu reci, vec neka vrsta komisije sa odrdjenim nadleznostima. Sud procenjuje da li su sredsva sprovodjenja neke politike ili poteza Evropske unije utosena na efikasan nacin i kontrolise valjanost izdataka Unije. Izvestaj o zakonitostima i korektnosti trosenja sredstava Sud predaje Savetu ministara i Evropskom parlamentu.
Evropska centralna banka – utvrdjuje monetarnu politiku Evropske zajednica i sprovodi je u delo. Centralna banka deluje u skladu sa nacelom otvorene trzisne privrede zasnovane na slobodnoj konkurenciji, uz podrsku efikasnom rasporedu resursa i uz postovanje nacela utvrdjenih osnovnim pravnim aktima Evropske unije. Osnovni ciljevi Evropske centralne banke su: ocuvanje stabilnosti cena, utvrdjivanje i sprovodjenje monetarne politike Unije, obavljanje deviznih poslova i transakcija, unapredjenje nesmetanog funkcionisanja platnog prometa.
Evropska investiciona banka – Uloga Evropske investicione banke je da doprinese stalnom, ali uravnotezenom razvoju zajednickog trzista. Ona finansira investicione projekte u svim sektorima privrede, sa ciljem da doprinese ujednacenom razvoju Unije. Ona, takodje pomaze razvoj manje razvijenim regionima, podrzava programe neophodne za dalji razvoj zajednickog trzista i programe od zajednickog interesa.



Clanak pripremila: Biljana Petrovic, student ekonomskog fakulteta u Novom Sadu.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
 

Istorija Evropske Unije

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Edukacija ::  :: -